Jeremić, dakle

Najmračniji, najamoralniji tip koji je uzeo reč u kampanji bio je onaj Vučićev „dobri prijatelj“, potpredsednik stranke, kojem – da ga malo uvredim, jer je uvredu zaslužio – neću ni da spomenem ime. Svi ga znate. Govorio je sasvim izvesno ono što je šef očekivao da će reći, ali ga to ne vadi. Nazivao sam to govorom iz Vučje jame. Interesantno: sve su živo otud komentarisali, na sve odgovarali, svakom zatvarali usta, samo su ovu basnoslovnu provokaciju otćutali. Zašto? Ko li je tamo bio šef? Beba Popović? Spomenut je, od nekog, ali se nije činio živ. Kako god, ako i nije bio on, sve je govorilo kao da jeste. Sav splin ove kampanje dolazio je iz duha njegove otrovne apoteke spletki, podmetanja, i lomljenja kičme.

Toj je raboti asistirao (jedno naj i za njega) onaj DJV koga je Koraks crtao kao psa – pri čemu moram da napomenem da ni zbog ljudi ni zbog pasa ne volim kad se bilo ko crta kao pas – a vredan je bio i Borisov Krstić, po kome će se jednoga dana, kao po Kvislingu, zvati ta pojava da pljuješ po svakome sa kim si u životu proveo ma i jedan prijateljski trenutak. I njemu, dakle, to crno naj. Naj za glavnu kontroverzu kampanje uzima naravno Beli: on sublesastu Srbiju predstavlja kao jedinu istinsku, štaviše kao najbolju, spasonosnu Srbiju. Naj na svetloj strani ulici pripada Čanku, za jasne ideje o priznanju Kosova, antifašističkoj prošlosti i odnosu prema Rusima. Mogao je jedno bolje naj dobiti i Janković, da se izjasnio o ključnim temama Srbije i da je pokazao da zna sa političkim saveznicima. Ovako dobija naj za prećutkivanje. Radulović je zaslužio naj za fatamorganu koju je napravio od sebe: kandidat a koji to nije. Naj za kampanju u celini ide, dakle, Jeremiću. Odlično spremljena, isto tako odlično izvedena, sa Jeremićevim istupima koji su odražavali jedan ozbiljan politički stil, i jedan odgovoran politički sadržaj. Među jedanaest kandidata Jeremić je taj koji je najviše ličio na predsednika države.