Jesi li i ti muzičar?

To su: 1. politika kao „umetnost vladanja“, 2. politika kao vođenje javnih poslova u interesu građana, 3. politika kao sredstvo rešavanja sukoba i harmonizovanja društvenih konflikata i procesa, 4. politika kao ostvarivanje vlasti, odnosno raspolaganje društvenim resursima. I druga definicija: Politika u najširem smislu označava aktivnost kroz koju ljudi stvaraju, čuvaju, provode ili menjaju pravila po kojima žive.

Kao takva označava prvenstveno društvenu aktivnost, koja je, s jedne strane bitno vezana uz postojanje različitosti i konflikta, a sa druge strane, spremnosti na kompromis i konsenzus. Politika, po pravilu, nikada ne predstavlja ostvarenje, nego nastojanje da se ostvari razrešenje sukoba.

Otud, po mom mišljenju, i politike koje zagovaraju konačna rešenja, poput fašizma, komunizma ili bilo kojeg oblika totalitarnog uređenja uspostavljenog na mah sa željom da postane pravilo i poredak u večnosti, nemaju (osim što poremete i iscrpe ljudske živote) ikakvog izgleda da uspeju. Ako ovih nekoliko svedenih definicija pojma „politika“ usvojima kao kriterijume ili uslov da bi se neko bavio politikom i probamo kao kakav politikometar da primenimo na političare koji su trenutno vlast, kako oni sebe razumeju, a ne kao servis ili administraciju, videćemo da nijedan ne ispunjava sva četiri kriterijuma i da se obično radi o polovičnom i ispod polovičnom rezultatu.

No, hajde da kroz politikometar, ne poligraf, dragi čitaoče, dobro si pročitao, politikometar provučemo recimo predsednika države, predsednika parlamenta i predsednicu vlade kao tri glavne političke figure u ovom trenutku.

Po merilima politikometra, a da se ne upuštam pojedinačno, kriterijum dva i tri ne ispunjava nijedno od navedenih lica. A upravo su kriterijumi dva i tri mera razvijenosti i prosperitetnosti društva. I tu možemo videti razliku između razvijenih demokratskih društava i despotskih, diktatorskih, hibridnih demokratija. Kako je to u demokratijama? Samo objektivna sumnja u plagijat doktorata vodi ka ostavci, trošenje javnog novca van za to predviđene agende najčešće dovodi do trajnog povlačenja iz politike.

Primera za to ima sijaset a uslovljeni su slobodnim medijima, nezavisnim sudstvom i institucijama društva, koji jesu perjanice civilizacije, što opet vodi ka vrlo ozbiljnom balansu između moći i odgovornosti. Vratimo se u našu tužnu priču.

Navodno najbolji studenti u istoriji svojih fakulteta, a ljudi bez dana radnog staža van političkog (predsednik i predsednik skupštine) i bez dana zaposlenja, vode državu a da ne ispunjavaju ni minimum kriterijuma da se bave politikom niti razumeju reč politika u njenom punom značenu. Kriterijumi jedan i četiri mogu zadovoljiti samo njihove ambicije i tu su oni, kao, spretni političari.

Ja bih ipak i tu spretnost relativizovao s obzirom da ako uzurpiraš zajedničke, javne resurse i ponašaš se kao da si ih nasledio nije teško biti spretan. Na primer, gradiš puteve i time se hvališ, a cene po kojima su izgrađeni su dva ili više puta veće nego realne a ugovori naravno tajni. Pa mislim da bi to mogao svako. Ono što ne može svako je da uzurpira javne resurse. Pa umesto darovitih političara imamo u stvari darovite uzurpatore/manipulatore.

I šta ćemo sad?

Kada u legendarnom segmentu iz filma „Balkan ekspres“ nemački oficir pita Boru Todorovića: Jesi li ti muzičar?, pa sledi: Jesam. A jesi? pa sledi: Nisam, do toga da treba da da tetki lek (za tetke je trenutno zadužen četvrti lik). A Bora jeste u filmu muzičar, mali čovek u zla vremena i sve su gledaočeve simpatije na njegovoj strani.

Ponovimo ovu scenu sada sa drugim osećanjem da bi „I šta ćemo sad?“ dobilo rešenje. Rešenje će biti kada, a to vreme je sve bliže, bude junacima ovog teksta postavljeno pitanje: Jesi li ti političar? a na odgovor: Jesam, jesam, horski usledi: NISI, NISI, uzurpator si.

Autor je vajar iz Beograda