Jesmo li ljudi ili crvi

Posle nekog vremena, naučnici su nastavili da uključuju samo svetlosni signal, ali su se crvi i dalje grčili tačno u dvadesetoj sekundi, iako nije bilo strujnog udara.

U vreme kada se nezaustavljivo širila pandemija korona virusa, kada je uveliko žnjela živote i u najbližem okruženju, sa naših ekrana čuli smo najpre tvrdnju: „Ne mogu da verujem da će se narod koji je prošao sankcije, bombardovanje, svakojaka maltretiranja, uplašiti najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva“ (a ta tvrdnja nije došla od šarlatana ili „stand up“ komičara, kako je kasnije pokušavao da se predstavi), dok su se, istovremeno, iza njegovih ljeđa, a svima nama u lice kezile dve osobe, mada nije bilo ni najmanjeg razloga za smeh, sem da su jedan drugome bili smešni (što nije isključeno). Ostali lekari, privedeni pred javnost, nisu se smejali (verovatno pri punoj svesti), ali nisu ni imali hrabrosti da to prekinu i kažu istinu.

Samo nešto kasnije – u međuvremenu je virus provalio u našu kuću (ako je verovati neoprezno izrečenoj istini), i to na dva mesta (1. i 3. marta), pa su raspisani izbori u takvoj situaciji, a narod sateran u buljuke veće od redova za knjigu žalosti najmilijeg nam Druga (ne u gomile – gomile su samo gomile kamenja) da potpisuje podršku i poziciji i izmišljenoj opoziciji (zamalo i u autobuse, da se nije počeo otimati) – najodgovorniji čovek države rekao je: „Ne mogu da trpim tu nepravdu da neko napada ove lekare ovde, da ljudi napadaju doktora Nestorovića, da napadaju ljude koji su ozbiljni i odgovorni, govore najsmešniji virus! Nemojte da lažete! Niko nije rekao da je najsmešniji virus! Niko! I nemojte da lažete!“

Time nas je, naša bića, naše umove i razum, na najbestijaniji način ponizio i smestio ispod one metalne ploče na kojoj su se grčili crvi iz pomenutog ogleda, ne prvi put, jer to radi od kada se obraća javnosti, ali ovoga puta najbesprizornije.

Nesrećni lekar je kasnije, posredno, pokušao da se pravda izjavom kako su pozvani od najviše vlasti sa zadatkom da malo „relaksiraju“ narod, ali to ga ne može abolirati jer je teško definisati koja je cena da se sa obale siđe niz lestvicu i stupi nogom u prljavu bujicu.

Nije ovde mesto za priču o otimanju nadležnosti od struke, o ko zna kojem po redu gaženju najvišeg državnog akta, o suspenziji svega (počev od najvišeg organa, ma i takvog – osakaćenog zbog samoamputiranja opozicije), o samohvali i samoočajanju na ivici suza, o dijametralnim promenama stanja raspoloženja i svesti – o putu od šarlatanske (sme li se upotrebiti izraz) zajebancije do panike.

Niti je ovde vreme, ni mesto za tvrdnju o činjenju najtežeg krivičnog dela neposrednog ugrožavanja bezbednosti nacije i obmanjivanju javnosti pred smrtnom opasnošću. Ni o tome koliko je bilo potrebno za uvođenje zdravstvenih mera – a, evo, mesec je dana minulo, a da ekonomske mere (do ovog časa) nisu ni donete, a njihove posledice će biti i teže, uprkos priči onog koji ni tome nije dorastao.

Naravno, nakon svega, u ovom trenutku, teško je oponirati zdravstvenim merama koje su uvedene u cilju odbrane i zaštite (tim redom); možda mere trebaju da budu i daleko strože (mada ne moraju biti kvalifikovane vanrednim stanjem već vanrednim merama, koje se mogu sprovoditi sa istim nadzorom i strogoćom), kao što je i nemoguće predsednika okriviti za sve, za svaku buduću žrtvu, jer i u normalnim i uređenijim zemljama smrt žanje, pa i mnogo žešćim tempom.

Nisu za to iz vlasti krivi (najviše se misli na njega), već su krivi za način na koji to čine, jer ovako liče na one koji stupaju u istom stroju sa koronom protiv nas.

Čitav svet (pa i mi, kao njegov deo) je sada u ratu, i mora biti ujedinjen (kao što i mi svi moramo biti u jednom frontu). U ratu sa zajedničkim i opasnim (nevidljivim) neprijateljem. U ratu u kome se ne gube genitalije (kako je pametno objasnio „pučanstvu“ ministar za rad) već se gubi glava, gubi se život. Moramo biti u ovom trenutku najodgovorniji, više nego što smo ikada bili, jer nisu u pitanju samo naši životi, već i životi naših najbližih i najmilijih, naš opstanak, i naša budućnost. Moramo biti sami svoje vođe, sami svoji komandanti, čak i da na čelu nemamo ovako neuravnotežene (neuračunljive?) i u svakom smislu nedorasle ljude.

Moramo, dakle, povinovati se komandama i uputstvima lekarske struke; bez obzira što su je neki njeni predstavnici tako zaprljali, i bez obzira što na našim ekranima očekujemo da vidimo lica smorena od bespoštedne danonoćne borbe sa pošastima, lica od poverenja, a šalju pred nas i klonove neomiljene ministarke (mora se priznati, mnogo privlačnije od nje).

Ovo je prilika, možda izvesnija no ikada, da se (zatvoreni u svoje domove, u svoje umove i tela) jednom, i zauvek, svi osvestimo. Da pogledamo u sebe, da se pogledamo u ogledala, a i međusobno; sa sagledamo svet oko nas. Da prizovemo sećanja i razum, ne čekajući da nam neko (kao u napred pominjanom ogledu) najpre upali svetlost.

Ovo je i prilika da se setimo jedne izreke počivšeg patrijarha Pavla, koja je u svemu višeznačna, jer predstavlja i naredbu, i zavet, i molbu – a ona samo glasi: Budimo ljudi.

Autor je književnik