Jesmo li, stvarno, ekonomski tigar?

Ono što se u toku godine stvori u zemlji u vidu proizvoda i usluga nazivamo bruto domaćim proizvodom (BDP).

To što stvorimo, potrošimo kroz ličnu potrošnju, javnu (državnu) potrošnju i bruto investicije. Deo stvorenog se izveze, a razliku do ukupne potrošnje, koja je konstantno veća od stvorenog BDP-a obezbeđujemo iz uvoza.

BDP se može posmatrati i kao zbir prihoda, pa je BDP zbir: plata, kamata, rente, dobiti, amortizacije i indirektnih poreza (PDV i akcize).

BDP se izražava u apsolutnom iznosu i po stanovniku.

Prošlogodišnji BDP Srbije je iznosio 69,1 milijardu evra i veći je od stvorenog u 2012. godine (33 milijarde evra) za 109,4 odsto.

Ovaj podatak smo nebrojeno puta čuli do sada, kao dokaz izuzetne uspešnosti aktuelne vlasti, tj. njene razvojne i ekonomske politike.

Procenat rasta je zaista impozantan, posmatran sam za sebe, bez činjenica koje taj procenat čine nebitnim u oceni ekonomske snage Srbije. Prvo, realan rast (rast u stalnim cenama) u tom periodu iznosio je 32,86 odsto ili 2,7 odsto godišnje.

Ne bi taj rast bio mali da mu nije prethodila ekstremno mala osnovica.

Naime, BDP iz 2012. godine je bar za 25 odsto bio manji od onog iz 1989 godine, zahvaljujući drastičnom padu BDP-a u periodu između 1990 i 2000 godine.

Razliku između realnog rasta od 32,86 odsto do rasta BDP-a u tekućim cenama od 109,4 odsto, čini inflatorni efekat preračunat u evro po, bezmalo, fiksnom kursu dinara u tom periodu.

BDP u apsolutnom iznosu, kao podatak malo vredi.

Naprosto, zato što iza njega može da stoji manji ili veći broj stanovnika.

BDP u apsolutnom iznosu od 69,1 milijardu evra koliki je naš bio prošle godine, može se ostvariti i sa neuporedivo manjim brojem stanovnika.

Drugo, apsolutni iznos u evrima, videli smo, može odlučujuće da zavisi od visine inflacije i kursa dinara po kojem se dinarski iznos BDP-a preračunava u evre.

Zato se razvijenost ekonomije, bogatstvo ili siromaštvo stanovništva meri BDP-om po stanovniku.

Ako nas ima 6,6 miliona, kako pokazuje popis iz 2022. godine, onda je BDP po stanovniku u Srbiji prošle godine iznosio 10.469 evra.

Pod pretpostavkom optimalnog odnosa lične potrošnje, javne potrošnje i investicija na ovom nivou razvijenosti naše ekonomije, svaki stanovnik je trebao od tih 10.469 evra, 20 odsto izdvojiti za javnu potrošnju, 25 odsto za investicije, te bi mu za ličnu potrošnju preostalo 55 odsto ili 5.758 evra ili mesečno 480 evra odnosno 56.256 dinara.

Ova cifra je više zabrinjavajuća nego ohrabrujuća, pogotovo što se radi o proseku.

Može se pretpostaviti, kao i u slučaju prosečne i medijalne zarade, da pola stanovnika ostvaruje iznos prihoda do 75 odsto od proseka, dve trećine do proseka, a jedna trećina znatno iznad proseka.

Zbog niskog nivoa stvorenog BDP-a učešće investicija u BDP-u je u jednom momentu palo i ispod 18 odsto, a deo javne potrošnje finansira se zaduživanjem države.

Ukupne investicije koje sada čine oko 24 odsto BDP-a podignute su na taj nivo uz pomoć stranih direktnih investicija i ambicioznih infrastrukturnih investicija, finansiranih pretežno iz stranih kredita.

Lična potrošnja iznad obima koji omogućuje ostvareni BDP ostvaruje se još i uz pomoć doznaka iz inostranstva i prihoda iz sive ekonomije.

Naravno, takvi ekonomski tokovi u kojim je glavna karakteristika konstantni manjak domaćih privatnih investicija, zakonito smanjuje efikasnost javnih i stranih investicija, što rezultira nižom stopom rasta BDP-a od one koja bi nas značajnije približila evropskom nivou razvijenosti.

Zbog toga smo valjda, pre godinu, dve, počastvovani procenom Svetske banke, koja mi se više činila ruganjem nego dobronamernom procenom, da bi sa sadašnjim prosečnim rastom Srbija mogla da dostigne evropski nivo razvijenosti do 2075. godine.

Bilo kako bilo, određeni napredak je ostvaren, kako u pogledu proizvodnih i uslužnih kapaciteta, veće zaposlenosti, višeg standarda većine stanovništva i bolje infrastrukture.

Bar toliki da aktuelna vlast ima moralno pravo da građanima Srbije saopšti da su nam za značajniji razvojni iskorak od postignutog poslednjih desetak godina, potrebne značajne promene.

U prioritetima, u ekonomskom i ukupnom sistemu, u kadrovskoj politici u korist sposobnih a na štetu lažno lojalnih, u sistemu raspodele i finansijskom sistemu u korist većeg sopstvenog investicionog potencijala, i da ne nabrajam, za što bi građani morali imati razumevanja.

Nažalost, nisam primetio da se razmišlja o takvim promenama.

Autor je ekonomista iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.