Jezik u službi raskola

Naime, ovaj se priručnik, iz više razloga, o kojima će na ovome mestu biti reči, može koristiti manje za propagiranje rodno osetljivog jezika, a više za postizanje usijane atmosfere i uvek aktuelne podele srpskog društva na one koji su za ginekološkinju ili za ginekologa, ili psihološkinju nasuprot psihologu. Uz opasku da ni kod jednog, nažalost, ne idemo redovno.

Osim toga, Priručnik može poslužiti kao još jedno Potemkinovo selo naprednjačke vlasti na najvišem nivou, u trenutku u kome imamo nedopustiv stepen diskriminacije žena, femicida i partnerskog nasilja, a istinska ravnopravnost ne postoji ni u naznakama.

Ni jedan priručnik ne može biti ključni korak u sprečavanju diskriminacije, već to jedino mogu biti zakonodavni okviri i sprovođenje zakona, što implicira političku volju u jednoj državi da se suoči s prevazilaženjem problema koji u njoj postoje. A takva klima u Srbiji jednostavno ne postoji. Rodno senzitivan jezik, odnosno preporuka za njegovo korišćenje (ne i uvođenje, jer on u izvesnoj meri i na izvestan način već dugo postoji), jedan je od sredstava za smanjenje diskriminacije žena.

Međutim, autorke nisu baš u saglasju sa dostignućima srpske feminističke lingvistike, iako se na nju uredno pozivaju. Očigledan dokaz za to je drastično sužavanje pojma rodno osetljivog jezika, svodeći ga, nažalost, samo na sufiks i uvođenje nepostojećih reči (npr. misionerka, ili računovotkinja i knjigovotkinja, umesto imenica u ženskom rodu računovođa ili knjigovođa, kad već krupije ostaje u oba roda), što smatram najvećom manom ove knjige.

Veća vidljivost žena koje obavljaju neku profesiju u jeziku jeste važno i to podržavam. Mislim da rodno osetljiv i nediskriminatoran jezik (koji osim sufiksa podrazumeva i zabranu seksizama, izbegavanje fraza tipa „nežniji pol“, „lepši pol“ i sl.) zaista može učiniti žene vidljivijim i ravnopravnijim. Ali, to je samo jedno od sredstava, a nikako najvažnije.

Kada je reč o obligatornosti upotrebe jezičkih sredstava naše društvo imalo je različita iskustva. Kroz istoriju se može videti kako se neki diskurs plasira i može efikasno plasirati odozgo, što se zaista može smatrati svojevrsnim jezičkim inženjeringom, pa imamo primer govorne etikecije u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Tada su, gotovo preko noći, drug i drugarica proširili domen svoje upotrebe i postali osnovno sredstvo za obraćanje i oslovljavanje

Dakle, može i to vrlo delotvorno, što ne znači da je i društveno i lingvistički uvek opravdano, ali je sasvim legitimno. To je jedan od načina promena u jeziku. Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji je nedavno stupio na snagu, preporučuje rodno osetljiv jezik s ciljem promene svesti onih koji se tim jezikom služe a u pravcu ostvarivanja rodne ravnopravnosti i promene ponašanja i stavova ljudi.

Standardni jezik formiraju stručnjaci, formalna upotreba jezika podrazumeva određeni stepen obligatornosti i u tome ne vidim ništa sporno. A u svakodnevnoj upotrebi oštro propisivanje jezičkog ponašanja nije moguće.

U priručniku ima tvrdih stavova, poput izbegavanja skraćenica za titule, čemu nema razloga, jer jezik, a posebno pisani, to koristi s ciljem postizanja ekonomičnosti. S druge strane, upotreba paralelnih formi otežava i usporava komunikaciju, u nešto manjoj meri u pismenoj formi u odnosu na usmenu. Takođe, kada govorimo o standardizaciji jezika, trebalo bi izbegavati politički (ideološki) pojam demokratije. Postoje pravila na osnovu kojih se jezik normira, a ta pravila mogu, ali ne bi trebalo da budu ni autokratska ali ni demokratska. Već jedino – naučna.

Autorka je predsednica Foruma žena DS