Još jedan izborni simulakrum

Analizom svih prijavljenih izbornih lista, možemo zaključiti da se tamo nalazi određen broj ljudi koji se nisu nikada bavili političkim radom i koji se nisu nikada zalagali za neke politike ili teme. Velika većina kandidata za poslanike ne bi mogla samostalno da prikupi dovoljan broj glasova ni za kandidaturu, a kamoli za ulazak u narodnu, pokrajinsku ili lokalnu skupštinu. Tamo se nalaze u velikom broju, ljudi koji nemaju ni jedan jedini rezultat u svojoj političkoj karijeri, a još manje u poslovnoj. Suštinski, kandidati za narodne poslanike i poslanice se, već uobičajeno, kriju iza imena partijskih lidera. Ovaj zaključak uz postavljeno pitanje sa početka teksta, govori o jednoj ozbiljnoj temi, o kojoj ni jedna politička stranka u Srbiji ne želi da govori – izborni sistem u Srbiji, ne odslikava volju građana, već volju nedemokratskih stranačkih struktura koje određuju ko je pogodan za poslanika, a ko ne. I to uz pomoć krajnje subjektivnih kriterijuma, odnosno u zavisnosti od volje partijskog lidera i njemu bliskih ljudi. Tako se najbolje čuva politički monopol.

Kada bismo imali prave demokratske izbore, na listama kandidata za poslanike bi se nalazili ljudi sa ugledom, koji bi zastupali, pored opštih partijskih politika, neke teme kao pojedinci. Trebalo bi da se samostalno zalažu za neka politička rešenja, što bi doprinelo javnoj debati o različitim društvenim temama na opštu korist. Štaviše, kandidati za poslanike bi trebalo da budu direktno povezani sa građanima, kako bi ovi imali kome da se obrate za svoje probleme, čime bi se odgovornost za političko delovanje, jednim delom, prebacila sa stranke na pojedinca. Da bi se to omogućilo potrebno je imati izborni zakon i izborni sistem koji omogućava svakom građaninu da može da iskoristi svoje pasivno biračko pravo na pravi način. Proporcionalni izborni sistem u Srbiji je zastareo i ne odslikava volju glasača već partijskog vrha. Glasanjem za ljude koji se politički nisu profilisali, koji se kriju iza imena lidera dobićemo još jedan bezlični parlament, uz nekoliko izuzetaka, gde ćemo nastaviti da slušamo simulaciju debate i lična prepucavanja. Time smo prinuđeni da učestvujemo u još jednom političkom simulakrumu koji traje od početka uvođenja višestranačja u Srbiji. Za utehu, situacija je malo bolja nego što je bila pre 2000. godine, kada su uz pomoć većinskog izbornog sistema socijalisti prekrajali volju građana.

Da bi se ovaj problem rešio, neophodno je da se pribegne jednoj vrsti mešovitog izbornog sistema, gde bi građani i građanke glasali za izbornu listu stranke ili koalicije, ali i za pojedinačnog kandidata za poslanika sa iste liste. Na taj način bi se redosled izabranih poslanika menjao u zavisnosti od broja dobijenih glasova pojedinačnog kandidata. Tako bi se u parlamentu pojavili ljudi koji imaju stvarnu podršku u biračkom telu, pored ljudi koje određuje partija. Time bi se uticalo na drugačiju debatu u parlamentu, ali i na promenu unutrašnjeg uređenja svih stranaka koje su u svojoj suštini autokratske, a ne demokratske. Sa drugačijim odnosom snaga na terenu, imali bismo više sukobljenih interesa koji se mogu rešavati u demokratskoj atmosferi unutar stranaka, jer bi se uvidelo da sinergija dobrih kandidata donosi dobre rezultate na izborima. U suprotnom, na delu imamo već viđeno, istrošene lidere i upitne kandidate za poslanike.

Ukoliko strukture stranaka ostanu i dalje autokratske, a izborni sistem ovakav kakav jeste, mi ćemo i dalje živeti u društvu nekonsolidovane demokratije gde neće doći do napretka, jer društveni razvoj zavisi isključivo od partijskih oligarhija. Ostaju nam isti lideri stranaka, a poslanici predstavljaju glasačku mašinu za predložene zakone partijske oligarhije na vlasti. Isti ljudi, uglavnom daju iste rezultate, a rezultati nisu dobri.

*Autor je direktor Centra za razvoj Srbije