Još jedan namet građanima

Naime, ona je u jednom od informatora o radu Partije koji se kupuju na trafici na nezgodno novinarsko pitanje „Zašto se ne naplaćuje ulaz na Kalemegdan?“ odgovorila kako će se to uskoro promeniti. I pre nego se zatečeni čitaoc zapitao zašto bi zaljubljenim parovima bez druge opcije za vatanje naplaćivali pristup tom najdražem utočištu, Ivona je imala odgovor: „…s obzirom na veliki broj turista, čiji broj raste iz godine u godinu, jasno je da na ovaj način „Beogradska tvrđava“ i grad ostaju bez značajnog prihoda… “ i ne samo to, nego je veliki broj turista „i iznenađen činjenicom da se ulaz ne naplaćuje, jer se u Evropi na sličnim lokacijama ulaz obavezno naplaćuje…“

Tako ćemo već ustaljenom razvojnom politikom „šta bi još mogli da naplaćujemo“, koja nam je donela tekovine poput komunalne policije, profesionalnih upravnika zgrada i povećanja svih mogućih nameta, sada dobiti i naplatu omiljenog beogradskog pogleda. Lako je prevideti brilijantnost ovog kopernikanskog obrta u turizmologiji. Više ne treba razmišljati koje bi turističke sadržaje trebalo ponuditi (a sam Kalemegdan ih ima nekoliko koji se već naplaćuju i na čijoj primamljivosti bi se moglo raditi) već jednostavno postaviti biletarnicu tamo gde se turisti zateknu.

I to na njihovu sreću, jer nakon što se stranci iznenade kako je većina tabli sa informacijama na ćirilici, kako trotoarom ne može da se prođe od parkiranih kola ili što muzeji ne rade, nikako ne bi valjalo da ih sačeka i taj hladni tuš od iznenađenja da im niko ne naplati kartu pri ulasku na javni prostor Beogradske tvrđave.

Ova ideja nam otkriva još jednu novinu u svetonazoru vlastodržaca – stranci (ako nisu izbeglice) su do sad uglavnom percipirani kao potencijalni investitori, izvor našeg budućeg bogatstva, za koje ne važe domaći propisi i porezi i zbog kojih postoje brzi šalteri, a sada se priključuju u beskrajno narastajući klub onih kategorija stanovništva koje samim svojim postojanjem aktivno ostavljaju budžet bez prihoda, poput stanara, vozača, pijačnih prodavaca, preduzetnika, zaposlenih, nezaposlenih i svih ostalih za koje treba smisliti nove namete. Nas ovde ipak najviše brine sama ideja naplaćivanja boravka u javnom prostoru, koliko god se usled reakcije javnosti naknadno od nje ograđivali i Ivona i beogradski ogranak Partije.

Ideja o kalemegdanskoj rampi za siromašne je samo logičan nastavak postojeće politike koja za cilj ima da privatizuje i komercijalizuje svaki kvadratni santimetar, makar se radilo o trotoaru. Satiranje koncepta javnog prostora trenutno je, sasvim prikladno, najživlje na prostoru nacionalnog projekta na vodi, gde su priobalje, kao i budući parkovi i trotoari, dati na potpuno korišćenje i upravljanje „Beogradu na vodi d.o.o.“, firmi u većinskom privatnom vlasništvu. Razmere ove okupacije ćemo tek sagledavati ali za sada recimo da i sam grad Beograd mora da traži dozvolu od ove privatne kompanije kako bi organizovao javnu manifestaciju poput Karnevala brodova. Ako ubrzo ne preokrenemo ovaj trend, sledeću priliku za okupljanje možda nećemo ni imati, iz tehničkih razloga – javnog prostora neće ni biti.