Još jedna priča o Evroviziji

Da, kod nas, iako je predstavnica bila delegirana ispred Televizije Zagreb, kao i voditelji, čak se i žiri javio iz, pazite sad – Zadra! Sve je to moglo da se logično opravda tako da takmičenje je bilo kod nas i kraj priče.

Godinu dana nakon pada Berlinskog zida, kao da je svima na starom kontinentu bilo jasno da mi to nismo baš shvatili.

Pokušali su na tu istorijsku činjenicu i veliku stvar da nam skrenu pažnju pesmom – najbezbolnije, čak šmekerski.

Pevao je Norvežanin o Branderburškoj kapiji, Irac o tome da ćemo se sresti „negde u Evropi“, pominjao i Jadransko more u svojoj pesmi, dok austrijska (vrlo zgodna) predstavnica ništa nije prepuštala slučaju, tako da je jednom refren svoje pesme „Nema više zidova“ otpevala i na srpskohrvatskom.

Pobedio je čuveni Toto Kotunjo sa najjasnijom porukom u vezi sa (očigledno nezvaničnom temom tog davnog Evrosonga) – Zajedno 1992!

Nismo poslušali! Za nas je zakon bila poruka naše predstavnice koja je pozivala da „ludujemo ove noći“, s tim što je ta noć kod nas potrajala četiri godine, navraćajući nam se s vremena na vreme. Nije nas dugo ni bilo na ovom takmičenju, ono se od festivala lakih nota pretvorilo u festival lake, ali skupe zabave napunjene kičom, ali… vremena se menjaju, a sa njima i ono što uz njih ide…

Šta mislim o našoj ovogodišnjoj predstavnici, već sam pisao.

Nisam oduševljen (blago reći), a i zašto bih bio? Nebitan sam ja!

Da se razumemo, to što je takva pesma pobedila u moru već čutih, nije mi žao. Naprotiv!

Dobro je što nismo Evropi ponudili naš etno kao nešto za čim ona vapi jer pobornici te tvrdnje bili bi razočarani, a možda i ljuti – mnogo je etno motiva kod raznih predstavnika a neki od njih dosta podsećaju na naše.

Pored ovakvih, dosta je i pesama urađenih u evropop fazonu. Možda je porazno, mada pre će biti da je logično, što mi nešto tako nismo ni pokušali.

Šaljemo nešto originalno – nesvakidašnju mešavinu intrigantnog, možda besmislenog, a možda i višesmislenog teksta, performansa i na kraju i muzike.

Ni dobar deo naših ljudi nije je razumeo na pravi način; pesma iako zamišljena avangardno i hermetično, vrlo se „primila“ u široj javnosti. Ovakva pesma (izvedba, tvorevina) koju malo ko razume, ali je većina prihvatila i polagala nade u nju, pravi je predstavnik naše zemlje u ovom trenutku. Samo i ovaj Evrosong došao je u specifičnom istorijskom trenutku! Kao jedna, pored svega nakićenog, i politička manifestacija i ova Evrovizija je imala poruku.

Naša predstavnica je postigla odličan uspeh! Razočaranost pojedinih odličnim petim mestom u skladu je sa bezrazložnom euforijom pre takmičenja i još jedna je slika našeg društva danas. Nemojmo opet misliti da se sve vrti oko nas i da Evropa pokušava da razume nas, a ne da obraćajući pažnju na našu pesmu, pokušava da vidi koliko to ima veze s njima.

Pobedila je, ni kriva ni dužna (čini se) Ukrajina. Očekivano! Da, očekivano, jer ovo je (i) politička manifestacija. Pobednik se, dakle, zna! Naše je da odlučimo hoćemo li stati uz njega ili ne…

Autor je profesor srpskog jezika i književnosti iz Kraljeva