Još jednom o intelektualcima u Vučićevoj autokratiji

Više od 10.000 nastavnika na srpskim univerzitetima i istraživača u srpskim institutima okreće glavu od događaja i procesa koji urušavaju politički sistem, kao i poslednje tragove logike i zdravog razuma na prostoru države Srbije.

Takvo ponašanje srpske intelektualne elite čini jedan od glavnih oslonaca opstanka Vučićeve autokratske vlasti.

Takvo ponašanje, odnosno ćutanje onih koji bi trebalo da budu poslednji u redu za ćutanje, nije tako lako objasniti.

Na skup podrške dr Dinku Gruhonjiću, vanrednom profesoru na Filozofskom fakultetu, Univerziteta u Novom Sadu izašao je jedan broj kolega.

Međutim, imajući u vidu intenzitet bezumlja koji prati ceo ovaj događaj, broj je bio vrlo mali.

Još jednom su profesori i naučnici okrenuli glavu i pošteno otćutali svoje.

Naravno, da je utisak malo popravljen reakcijama dekanica Filozofskog i Prirodno-matematičkog fakulteta i jedne od članica rektorskog kolegijuma Univerziteta u Novom Sadu, pojedinačnim komentarima i tekstovima kolega koji se i inače u ovakvim okolnostima hrabro oglašavaju.

Ali, sve to zajedno je nedovoljno, ako se uzme u obzir u kolikoj meri je blokada Filozofskog fakulteta, praćena jakom podrškom rektora Univerziteta u Novom Sadu, bila udar na pravo, na zakon, na etiku, i konačno na autonomiju Univerziteta.

I konačno, zašto je to tako? Neko bi rekao da bi objašnjenje ovog sociološkog fenomena trebalo da daju upravo sociolozi, filozofi, istoričari, ali svakako politikolozi i psiholozi.

Većina pripadnika srpske intelektualne elite je to isto bila i devedesetih godina.

Tada na početku svojih karijera, dvadeset i više godina mlađi. Možda je to već jedan dobar razlog zbog kojeg su tada burno reagovali na društvene nepravde i politička ludila Sloboda Miloševića.

Međutim, nije nimalo lako ako se u traženju uzroka ove političke hibernacije podsetimo da su tada mesečna primanja na institutima i univerzitetima jedva prelazila stotinu nemačkih maraka. Danas je to na nivou daleko višem, već zavisno od fakulteta do fakulteta i od instituta do instituta.

Ta primanja jesu manja od onih koja imaju kolege u državama bivše Jugoslavije, ali ipak obezbeđuju kakav-takav životni standard.

Teško i nezahvalno je ovo navoditi kao razlog glasnog ćutanja srpskih intelektualaca. Jer kada bismo to uradili, doveli bi smo u pitanje intelektualni kapacitet profesora i naučnika.

Istraživače u institutima i nastavnike na univerzitetima štite strogo definisani načini, procedure i kriterijumi za izbore.

Oni bi trebalo da ih čine bezbednim i oslobođenim od bilo kakvih strahova, pre svega onih koji se odnose na gubitak posla.

Međutim, posle decenije Vučićeve autokratije, postaje očigledno da nikakvi zakoni, pravo ili logika, ne mogu zaštiti potencijalnog kritičara režima ako se na njega ustremi nemilosrdni vlastodržac. Ovo je već razumljiviji razlog ćutanja.

Ovim jeste lestvica podignuta malo više, ali i dalje nedovoljno visoko za istinske intelektualce.

Eventualno nedobijanje projekta u okviru neke „Ideje“, „Prizme“ ili „Promisa“ zbog opozicionog društveno-političkog delovanja istraživača ili profesora, ne bi smeo da bude razlog.

Može da se desi, i očigledno se dešava, da neki ćute iz bojazni da će im izmaći neki od ovih projekata; recimo, ako se pojavi na skupu podrške profesoru Gruhonjiću.

U tom slučaju uz ime takvih članica i članova akademske zajednice ne bi smela da stoji odrednica „intelektualac“.

U razvijenim zemljama Evropske unije, naučnici i profesori mogu da se bave isključivo svojim akademskim poslom.

Poznajem dosta kolega koji su ceo život radili, recimo, hemijske analize različitih uzoraka, ili sinteze različitih organskih jedinjenja.

Publikovali bi svoje radove u naučnim časopisima i mirno dočekivali penzionerske dane.

Međutim, u državama poput Srbije, intelektualci imaju moralnu obavezu da pored svojih profesija i nauka neguju i kritičku misao i da budu aktivni u popravljanju sveta u kome žive.

U ovakvoj Srbiji, ako to ne rade, njihovi naučni i pedagoški rezultati gube svaki smisao.

Mora se konstatovati da postoje i oni „akademci“ koji istinski veruju predsedniku države i misle da treba podržati aktuelni režim u aktivnostima, kakva je recimo bila blokada Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

Naravno da se ovaj tekst ne odnosi na njih. Objašnjenje njihovih stavova zahteva potpuno drugačiji pristup i interpretaciju.

Autor je univerzitetski profesor, potpredsednik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.