Još jednom o nacizmu u Rusiji i Ukrajini

A kada se ta podrška ne može obezbediti novcem i propagandom i prijateljskim odnosima sa neonacistima, onda se suspenduje diplomatija i okreće vojnom rešenju

Putin, Lavrov, Zaharova, a za njima nebrojeni ruski propagandisti, pa za njima i prost narod, ponavljaju da sadašnja agresija na Ukrajinu ima za cilj da zemlju „oslobodi od narkomana i neonacista koji su na vlasti“.

S narkomanima ćemo lako, da li je neko narkoman ili nije opredeljuje se precizno definisanim medicinskim postupcima.

Nacisti i fašisti predstavljaju veći problem.

Ako pođemo od toga kako se danas te dve reči često koriste, pogrdno, da bi nekoga obeležili i izvrgli ga iz ljudske zajednice, onda bi sadržaj u ba slučaja bio: i „fašisti“ i „nacisti“ su oni koji se ponašaju nasilnički, spremni da ubiju za sitnicu, osobito ako se neko s njima ne slaže, oni koji ne trpe druge, koji su uopšte skloni krajnjem nasilju; a kad je reč o društvenim odnosima i politici, to su totalitarci i agresori.

Naravno, postoji i preciznija upotreba te dve reči prema kojoj su fašisti ili nacisti oni koji se u teoriji, svojim nastupima, govorima i člancima, pridržavaju jedne od te dve ideologije.

Ako govorimo o ovom drugom, preciznijem značenju reči, pogledajmo šta možemo zaključiti o sukobu Rusije i Ukrajine.

Koliko god se trudili, nećemo naći nigde, u programima, proglasima, teorijsko-političkim tekstovima današnje ukrajinske vlasti, nikakvih pozivanja na nacizam ili fašizam.

Naprotiv, skoro svi u Ukrajini, a oni na vlasti bez izuzetka, kunu se u pluralizam i demokratiju.

Može se uvek naširoko i nadugačko raspravljati o postojanju marginala sklonih nekim od elemenata ove dve ideologije, na primer antisemitizmu ili krajnjem nacionalizmu.

To su, međutim, marginali.

Drugo je vlast.

Sve do nedavno, i u Rusiji je preovlađivalo mišljenje da Ukrajinom vladaju „Jevreji, liberali i demokrate“ (sva tri pojma su iz registra ruskih političkih psovki), a ne neonacisti.

Pogledajmo sada kako je s fašizmom i nacizmom (u politikološkom smislu) u Rusiji.

Situacija je kudikamo složenija.

Uprkos glasno izraženim zahtevima vrhovne vlasti da se u zamenu za propalu komunističku izgradi nova „ruska ideja“, s tom izgradnjom se već godinama brlja i luta i još nemamo jasan programski tekst.

Ali elemenata ima. Svedoci smo velikih napora na definisanju „ruskog sveta“ koji bi trebalo da počiva na posebnim „ruskim vrednostima“.

U te vrednosti se ubrajaju (ne uvek istim redosledom) nacija, porodica, privatna svojina, pravoslavlje, određen seksualni moral … i još mnogo toga što se može opisati kao tradicionalno ili konzervativno gledanje na svet i život, mada je sve to još prilično nedefinisano, a često ostaje na najbanalnijem, zdravorazumskom nivou.

Međutim, činjeni su i neki konkretniji napori u preciziranju ovih sadržaja, neki izbori ideoloških tekstova, istorijskih orijentira i uzora.

Ti pokušaji su izbacili na površinu i neke ličnosti iz sveta filozofije i političke teorije, a izbor tih ličnosti ukazuje na zacrtani pravac.

Najpre pogledajmo kakvim uzorima iz prošlosti je okrenuta današnja ruska vlast.

Dugo su vođene rasprave o tome da li da se Rusija vrati na nekadašnje oblike carske vlasti, ili da traži novog cara – a zna se ko je kandidat.

Sve te besplodne i politički polupismene rasprave nisu dale nikakvih rezultata sem što je postajalo sve jasnije da demokratska parlamentarna monarhija zapadnog tipa ne dolazi u obzir.

Neke su se stvari ipak konkretizovale.

I neka imena.

Najpre istorijski uzor: kako iz ugla političke teorije, tako i iz ugla pozivanja na pravoslavnost, glavni uzor Putinu, a tim samim zvaničnoj ruskoj političkoj vrhuški, postao je emigrantski filozof Ivan Iljin, koji je, ne stideći se izraza, gradio ideologiju ruskog fašizma i nadao se da će upravo fašizam moći da spase Rusiju od totalne propasti.

U Iljinovim delima vidimo manje-više dosledno prikazivanje željenog društvenog uređenja i oblika vlasti.

Dovoljno dosledno i precizno da možemo reći da je reč baš o fašizmu, a manje o nacizmu – ukoliko to dvoje uopšte vredi razlikovati.

Iljin je takođe dobio status autoritativnog pravoslavnog autora i kao takav popunjava police crkvenih knjižara.

Karakteristično je, međutim, da se ni iz usta Putina, ni drugih kreatora „nove ruske ideje“, za autora koji je sam sebe smatrao fašistom nikada ne govori da propoveda fašizam.

Taj „detalj“ se pažljivo prećutkuje.

Savremenih državnih ideologa, koji nastavljaju, proširuju, konkretizuju Iljinove teorije ima više i među njima ima izvesnih razlika.

Zadržaćemo se na jednom od njih, dovoljno uticajnom i karakterističnom: Aleksandru Duginu.

On se devedesetih godina, mnogo pre dolaska Putina na vlast, pojavljuje kao autor i izdavač mnogih publikacija u kojima su fašizam i nacizam, posebno ovaj drugi, i nacistički vođa u prvom redu, predstavljeni ruskoj publici u najsvetlijim bojama.

„Elementi“, časopis koji je izdavao Dugin, a u redakcijskom kolegijumu je bio i Dragoš Kalajić, doneo je niz intervjua sa najviđenijim evropskim neonacistima, a intervjue je, kao sa svojim bliskim prijateljima, uglavnom obavljao baš Dugin.

Tu liniju je u nešto drugom kontekstu nastavio i produbio ruski neonacista Dušenov, koji je bio blizak saradnik i verovatno pisac knjiga i članaka Lenjingradskog mitropolita Jovana (Sničeva).

U tim knjigama mitropolit ide dotle da rusku publiku prosvećuje kako je sporazum Molotova i Ribentropa bio najbolje rešenje za tadašnji svet, kako je Hitlerova izdaja kriva što svet već tada nije bio oslobođen demokratske pošasti, Jevreja i masona (a krenulo se zajedno, u najboljem mogućem pravcu). Te knjige i ideje su imale velikog odjeka u ruskoj crkvenoj, patriotskoj publici, iako nisu nikada proglašene i ruskom političkom doktrinom.

Ali, to sve ulazi u današnji spektar „ruske ideje“ i „ruskog sveta“.

Vratimo se Duginu.

On je posle Putinovog dolaska na vlast napravio vrtoglavu karijeru, pa je prihvatio i putinski manir da se stvari ne nazivaju svojim imenom.

Naime, i dalje se čvrsto drži svojih nacističkih ideja i neonacističkih ličnih prijateljstava, samo te ideje i veze više ne reklamira kao nacističke i fašističke.

U prvi plan je isturen pojam evroazije, koji je i ranije bio bitan element njegovog diskursa.

Kao naslednik evroazijske ruske tradicije uspeo je da te ideje ubaci u programe ruskih visokih obrazovnih institucija, od univerziteta do vojnih akademija za koje je pisao udžbenike geopolitike.

Postao je savetnik predsednika ruskog parlamenta.

Vodio je TV kuću „Car-grad“, osnovanu da bi se njemu lično pružio prostor, a čiji su se geopolitički komentari kasnije širili preko drugih mreža, na primer preko Sputnjika.

I za sve to vreme dosledno je propovedao ideju da je svet podeljen na dva nespojiva dela.

S jedne strane je zli, satanistički „atlantski“ zapad koji treba po svaku cenu pobediti i uništiti, a ako to baš ne može, makar izolovati.

S druge stoji dobra evroazija, kojoj su urođene tradicionalne, konzervativne vrednosti i koja (treba da) se proteže od Lisabona do Vladivostoka, a na jugu do Indije, Kine i Vijetnama.

Po smernicama zacrtanim u duginskim tekstovima (a koje se uglavnom poklapaju sa idejnim nasleđem Iljina), rusko ministarstvo spoljnih poslova već dugo u Evropi snažno i dosledno podržava sve neonacističke i krajnje desne pokrete i partije, finansira (tajno ili otvoreno, legalno i nelegalno) njihove izborne kampanje, i dokopalo se u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, Austriji… do značajnih izbornih uspeha.

Rezultat je već sada jasan: kada neko u Evropi glasno i javno podržava putinsku politiku možete biti sigurni da je reč o poslanicima neonacističkih ili njima bliskih partija. A kada se ta podrška ne može obezbediti novcem i propagandom i prijateljskim odnosima sa neonacistima, onda se suspenduje diplomatija i okreće vojnom rešenju.

Ukrajina je tom ministarstvu, tom režimu, postala mrska, do te mere da je treba uništiti, onda kad su Ukrajinci zbacili sa vlasti proruskog Janukoviča, jer je taj pogazio svoje predizborno obećanje da će potpisati sporazum o odnosima s Evropskom unijom.

Od tada su sledili okupacija i aneksija Krima, agresija u Donbasu, i sada agresija na celu zemlju.

Da su posle Majdana u Ukrajini na vlast zaista došli neonacisti, protivnici Evrope, a ne „judeomasoni“ i demokrate, ne bi bilo nikakvog problema.

Neonaciste Putinova Rusija nežno ljubi i podržava.

Dakle, na kojoj strani u ovom sukobu marširaju nacisti i fašisti?

Ako se držimo politoloških formulacija, donekle prećutno, donekle i sasvim eksplicitno, a najeksplicitnije sudeći po izboru političkih saveznika u Evropi, fašisti i nacisti sede u Kremlju i najbližoj okolini. Ako se držimo kolokvijalne upotrebe termina, lišene politikološkog sadržaja, „fašistički“ i „nacistički“ se ponašaju ruske trupe na terenu, posebno plaćenici iz kompanije Vagner i kadirovci.

A ti vojnici možda i ne znaju ko je bio Iljin, s kim se druži i bratimi Lavrov, a s kim Dugin. Riba od glave smrdi. Iako se čisti od repa.

Autor je pisac knjige Nacionalistička internacionala