Još jednom o Srebrenici 1Foto: Medija centar

„Poštujući presudu Međunarodnog suda pravde, glavnog pravosudnog organa UN, donetu po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore 26. februara 2007. godine…

NSRS najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, kao i sve društvene i političke procese i pojave koji su doveli do formiranje svesti da se ostvarivanje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem nad pripadnicima drugih naroda i religija, izražavajući pri tom saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija.“

Ovo piše u Deklaraciji koji je Skupština Srbije usvojila 31. marta 2010. Za nju su glasali i poslanici Dačićeve SPS, potpisala ju je tadašnja Predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović.

Godinu dana pre ovoga Skupština Crne Gore je kao prva u regionu donela Deklaraciju kojom se prihvata Rezolucija Evropskog parlamenta o genocidu u Srebrenici. Za nju je tada, pored vladajuće većine predvođene DPS-om, glasao i opozicioni Pokret za promjene Nebojše Medojevića.

Milorad Dodik, tada predsednik Vlade RS, zločin genocida priznao je još ranije, 2008. godine.

U normalnim državama, a posebno onima koje žele članstvo u EU, ovakve deklaracije najvišeg organa bile bi obavezne za sve državne zvaničnike, pa i za one koji to nisu. Ili bi bile donete neke nove u kojima bi se negirao zločin genocida i jasno naznačilo da se ne priznaju presude međunarodnih sudova organizacije čiji ste član – UN. Takvi dokumenti, međutim, nisu doneti ni u Srbiji niti u Crnoj Gori.

Ali, u proteklih deset godina, jačanjem ili povratkom na javnu scenu pripadnika Miloševićeve duboke države, mnogi zvaničnici Srbije mnogo puta su negirali sudski utvrđene činjenice o zločinima. Doduše bez većih posledica po, ionako skoro nepostojeću, dinamiku u evropskim integracijama Srbije.

U Crnoj Gori to nije bio slučaj do formiranja nove vlade. A onda je član Vlade, pa još i ministar pravde Leposavić, baš to uradio – negirao je presudu najvišeg suda na svetu. I time učino ogromnu štetu antihaškom lobiju kome očito i sam pripada. Vlada Crne Gore se našla u obavezi da ga smeni, ali to očito nije bilo dovoljno. Jer ako zvaničnici neke države negiraju i ne poštuju presude zločincima, očito je potrebno doneti i zakon o zabrani negiranja zločina. Bilo Holokausta, bilo presuda iz Nirberga, bilo sudova UN. Naravno samo pod uslovom da ta država želi iskreno u porodicu evropskih naroda. Ova vlada Crne Gore je usvajanjem nove Deklaracije o Srebrenici, očito želela da na delu pokaže kako je u tome ozbiljna.

Svakako da je serija usvajanja sličnih deklaracija i rezolucija koja sledi, pritisak na Srbiju da se ponovo izjasni o Srebrenici i time pokaže da li je iskreno za članstvo u EU. Ili kandidatski status koristi samo da bi privukla nešto investicija i da bi koristila novac iz pretpristupnih fondova? Svakako da ovo nije jedini kriterijum po kome se može na delima videti posvećenost politici koja postoji na rečima. Ali je ovaj kriterijum sada aktuelizovala konačna presuda Ratku Mladiću i reakcije na nju u Srbiji, a najviše stav bivšeg crnogorskog ministra zbog koga je i smenjen.

Ono što onespokojava sve iskrene pristalice stabilnosti regiona, ekonomskog razvoja, dobrosusedskih odnosa i evroatlantskih integracija je saglasje svih onih koji su protiv regionalne stabilnosti. Dok su takvi u regionu nezadovoljni što presuda Mladiću nije i presuda Srbiji, njihovi istomišljenici u Srbiji daju im za pravo tvrdeći da Mladićeva presuda jeste presuda Srbiji, pa čak i celom srpskom narodu.

Sve to tvrde danima, iako presuda MSP-a po bosanskoj tužbi kao i oslobađajuća presuda Perišiću iz 2013. ne vezuju Mladićevo nedelo za Srbiju.

Zato je teško shvatiti negiranje, u Srbiji, presude MSP iz 2007. po kojoj Srbija nije kriva za zločin genocida u Srebrenici. Što je inače BiH u tužbi tvrdila, ali nije dokazala.

Da van Srbije ima onih koji su nezadovoljni što nije dokazana krivica Srbije za Srebrenicu nije nekakva senzacija. Ali da to rade mnogi u Srbiji i još sebe smatraju „patriotama“ veoma je čudno i neobično. Osim ako to nisu – ko zna čije „patriote“?

Srbije svakako nisu.

Autor je novinar

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari