Još jednom o Tomi Mijoviću

Upoznao sam ga kao urednika „Razvitka“, jednog od najboljih regionalnih časopisa u velikoj zemlji; časopisa iz koga su se ispilila imena od Srbe Ignjatovića do Adama Puslojića, od Zorana Vučića do Zorana Milića, od Božidara Andrejića do Saše Jelenkovića, od Radoslava Radenkovića do Nedeljka Bogdanovića,….

Nesporno, da nije bilo Razvitka, ta imena bi našla put i sa drugih polazišta, ali taj put bi bio u mnogome drugačiji, bez Tomine umešne usmeravajuće ruke, bez Tominog kažiprsta, bilo kao pretnje ili pokazivača…

Prvi susret sa Tomom bio je u holu borske štamparije, kada mi je gotovo oteo pregršt pisanija i počeo da pogledom preleće: „Ovo ti je sranje! I ovo. I ovo.“ – sudio je. Na jednom je precrtao srednju strofu: dve ostaju. I još jednom je precrtao strofu: „I ove ostaju, da objavim. Ostalo možeš da baciš.“ I tako, u broju 6/1978 Razvitka, na strani 52, pojavile su se dve moje pesme.

Takvim (neuobičajenim i za mnoge neočekivanim) stavom – Toma nije povredio moju sujetu. Naprotiv: Naučio me je odnosu prema stvaralaštvu.

Gotovo dve decenije u kojima se nismo sreli nisu značile ljutnju, već vreme sazrevanja. Onda sam mu poslao 19 pesama na dijalektu, nadajući se mestu bar za dve – a u „Razvitku“ 198-199/1997. su osvanule sve.

Zašto si, pitao sam, objavio svih 19? Zato što mi nisi poslao 20, rekao je kratko. Ostatak od pet pesama poslao sam za sledeći broj, a to se pretvorilo u zbirku „Belezi“, koju je izdala Gradina, i koja je u Boru nagrađena knjigom godine.

To je, na neki način, bila diploma Tomine velike škole. Moje priče, koje su se našle u sledećim brojevima Razvitka, i koje je on sam uobličio u knjigu za Krajinski književni krug, česti susreti i razgovori, pomogli su mi da svoj utisak o Tomi učvrstim kao o izuzetnim znalcu, kritičaru (ujedno i vanrednom autoru), eruditi. Brojne saksijice sa kaktusima na terasi koja gleda na Ulicu Ljube Nešića, i koje je on negovao i zalivao svojom rukom, u potpunom su suprotnošću sa mekotom njegove duše.

Toma je živeo skromno, preskromno: u stanu bez grejanja, pola godine je delio sa svojom Karmen kuhinju u kojoj se kuvalo i grejalo, a osamu stvaralaštva pokrivao je debelim ćebetom u sobi desno. I otud je ta toplina koja je oticala neprekidno iz njegovog pera. Tek nakon petooktobarskih promena, uz zalaganje njegovih đaka (Srbe, najviše) dodeljena mu je nacionalna penzija i sa njom su u njegove sobe stigli radijatori.

Nije samo Razvitak njegovih ruku delo – knjige koje su publikovane pod tim okriljem, pesničke i muzičke manifestacije, u kojima je, ako nije bio direktni pokretač, u najmanjem bio važan činilac; likovna kolonija u Gamzigradu, Susreti balkanskih književnika,…

Iz početka, obremenjen uredničkim poslom, Toma nije mnogo posvećivao autorskom radu: do 1974. izdao je tek dve zbirke („Kvartet“, 1954, zajedničko je delo).

Početkom veka posvetio se plodnijem autorskom radu i stekao mogućnost za sabrana dela, kako sam mu jednom u šali pomenuo.

Ali, Toma je ozbiljno prihvatio: Znam, ali nema ko da sve to prekuca, prelomi, pripremi; niti imam para da to platim. Kako nema, rekao sam – pa ja ću!

Sledećih nedelja (meseci), čim bih se vratio sa posla ili deca sa fakulteta, smenjivali smo se uz tastaturu – najbrže su kucale moje kćeri, ni sin nije zaostajao – ja sam kao dvoprstaš ipak imao najviše vremena.

Kucane stranice su se množile na desetine, na stotine i prerasle u četvorocifrene brojeve. Toma je donosio skenirane fotografije, neke smo skenirali mi: svaku stranicu je pregledao u detalje, najstudioznije (cepidlaka, govorila su moja deca po njegovom odlasku).

I tako je to, trotomno, potom i četvorotomno delo, leglo u tvrde bele korice sa likom jabuke koja se (zrenjem) slimbolično menja iz mladosti u zrelo životno doba.

Jednog jutra, Toma je sav ozaren, iz štamparije koja mi je u komšiluku, pozvonio na vrata sa četiri kompleta njegovih sabranih dela. Pogledajte – pokazao je impresum – Sve piše: kompjuterski slog i prelom Radiša, Jelena, Milena i Aleksandar Dragićević.

A gde sam ja, pitala je moja žena. Pa, ti nisi kucala, zbunio se Toma. Nisam, ali sam spremala ručkove. Preko Tominog lica preletela je senka kajanja, mada je shvatio šalu. U petom tomu bićeš samo ti upisana, obećao je.

Peti tom sabranih dela se nikada nije pojavio, iako je bilo materijala napretek. Toma se povukao iz Razvitka, ali je nastavio sa još plodnijim stvaralaštvom. U prilikama kada su velike izdavačke kuće zgasle, a nove (privatne) počele da neguju druge vrednosti, Toma je od penzije finansirao svoje knjige.

Želja mu je bila da se njegovo ime nađe pod kapom SKZ i govorio je: ‘Ajde, ti znaš Marka i Dragana, zovi ih i pitaj hoće li da me prime!“

Pozvao sam i Nedića (već otišlog iz SKZ), i Lakićevića, novog urednika, ali je usledio klasičan odbijajući odgovor: Izdavački plan je gotov, i ne može da se menja!“ „Ma, laže“, zaključio je Toma, a ja sam ga tešio da se vrednost knjige ne meri imenom izdavača.

Od trenutka kada mi je Toma javio da je oslepeo, mnogo se toga u meni srušilo.

Nije to bila samo prejaka empatija već nedostatak snage da prihvatim tragediju jednog takvog čoveka. U meni su presahle sve reči za razgovor ili utehu.

Od njega su, tako, narednih godina, do mene stizale njegove tople knjige, sa još toplijim posvetama, koje je svojim svetlom pisao iz mraka.

Ali moja ruka, ta izdajnička ruka, nikada nije smogla dovoljno snage da podigne slušalicu. Da čuje taj glas i taj um, zarobljen u tami. Često, pa gotovo i na dan njegove smrti (dva dana ranije sam i sam operisan) skupljao sam snagu da ga čujem. Onda su mi javili da je preminuo.

Smrt je, tako, i konačno stavila tačku na moje premišljanje i ostavila nezacelnu ranu u mom biću. I njegovu sliku, koju pored slike profesora Miodraga Sibinovića i Davida Albaharija držim pod slikom mojih roditelja, tu nad ovom tastaturom sa kojom se borim.