Još malo o neupotrebljivosti „oka sokolovog“ (a i komunalne milicije) 

Toliku, da su oni koji su se osetili prozvanim morali da odgovaraju, putem radija npr. (ograda, možda je to bilo slučajno, koincidencija?). Uzgred, sve napomene date u tom tekstu važe i dalje (rodno neutralna i generička upotreba izraza, odsustvo namere omalovažavanja i sl.).

Nemam ništa protiv komunalne milicije, niti protv bilo koje službe ili institucije. Nisam ni za „ove“ ni za „one“ (od svih mi je…), već sam isključivo za poštovanje zakona  i profesionalizam (stručni ljudi, sa znanjem i iskustvom, na odgovarajućim pozicijama). Prvi sam bio za uvođenje neke službe koja bi se ozbiljno bavila komunalnim redom. I nemam ništa protiv da se komunalna milicija ovlasti za dodatne poslove (pa i kontrolu saobraćaja), samo kažem da to sada nije slučaj. A upravo da bi pripadnici te službe znali šta, zašto i kako rade, i bili zaštićeni. Jer, zbog loše napisanih propisa oni imaju probleme, čak i fizičke sukobe sa građanima, o čemu sam mnogo pisao. Koga zanima šta je sve problematično u vezi rada ove službe može pročitati „Da li će milicija efikasnije održavati komunalni red od policije?“. Inače, svi tekstovi koje pominjem mogu se pročitati na Pravnom portalu i u časopisu Advokatska kancelarija.

A mnogo toga mi je zaista neverovatno.

1. Zašto je važno čitati?

Prvo, neko se požalio na dužinu teksta. Izvinjavam se, ali nijedan moj tekst nije namenjen konzumentima tabloida, koji čitaju samo naslove i  gledaju slike (golišavih devojaka po mogućstvu). Danas je ozbiljan list i ima ozbiljnu čitalačku publiku. Setite se kako su nekada izgledali novinski članci. Zato, ako je 3 minuta mnogo (toliko je potrebno nekome sa prosečnim čitačkim sposobnostima za konkretni tekst), onda zaboravite. A ako već moram da crtam, moguć je i brzi pregled, jer ako se čita samo ono označeno sa „bold“ dobijaju se smislene rečenice, koje su glavni zaključci.

Najporaznije je što se pokazalo da „eksperti“ (stručnjaci) i „stručne službe“ ne prate stručna izdanja koja su upravo njima namenjena. Jer, napisah, navedeni tekst je sažetak stručnog komentara „Šta je problem sa „okom sokolovim“?“, objavljenog odavno. I nikome nije smetao taj komentar (detaljan i mnogo brutalniji u stručnom smislu po „prozvane“). Zar je moguće da se „struka“ o pravu obaveštava preko dnevnih novina? 

Jedan od komentatora ustvrdi (citat): „Ovim tekstom podržava se haos, bahato parkiranje i brani pravo bahatog dela građana nasuprot prava onih kulturnih koji poštuju pravila i zakon […]“. Odakle takav zaključak? Gde je to pročitano? 

Ne, pogrešno ste razumeli, ja se borim upravo za poštovanje pravila i uređen sistem (pravnu državu, vladavinu prava…), koji podrzumeva da  svako radi svoj posao (uključujući i botove). Tada je svima (i meni) bolje i lakše. Lično znam kako izgleda ulica blokirana parkiranim vozilima (na Dorćolu, u kojoj stanujem). Kako široka, uređena, dvosmerna ulica  sa trotoarom na obe strane, postane jedva prohodna (vozila se ne mogu mimoići) a trotoar neupotrebljiv (u potpunosti zauzet). I to zato što nadležni, saobraćajna policija (ali i komunalna milicija koja eto tvrdi da je nadležna) ignorišu mnogobrojne prijave u vezi s tim (čak i pisane). A zašto? Možda zato što se tu parkiraju nečiji zaposlenici i „gosti“ (hostela i „stanova na dan“), kojima „domaćini“ nisu obezbedili parking. A osim kazni, ta vozila bi trebalo i „odneti“ (jer blokiraju saobraćaj). A reč je o desetinama vozila (zamislite prihod). A nije da ne znaju za to, prolaze pored njih više puta dnevno, kada uredno odnose vozila iz ulice pored!?!

A znam i kako je kada zidovi vibriraju zbog „tehno žurke“ (koja počinje tek u ponoć i traje do 10.00 h izjutra). Kada policija i komunalna milicija odbijaju da reaguju, jer zaboga, neko je izdao dozvolu za „javni skup“. Pri čemu recimo zaboravljaju da se po zakonu javna okupljanja mogu održavati samo do 24.00 h, a da u Beogradu ugostiteljski objekti imaju i radno vreme (a taj prostor čak nije ni ugostiteljski objekat, niti su organizatori registrovani kao ugostitelji, sve je „na divlje“). O ovom problemu sam pisao u komentaru „Ko je nadležan za buku u stambenim zonama?“.

A isti komentator reče da se tekstom „nabacuje posao i zarada“ advokatima. Nemojte kuditi profesionalce zato što rade svoj posao, jer od toga žive. A zakon ih obavezuje da pruže najbolju moguću odbranu u skladu sa pravilima struke, šta god lično mislili o krivici klijenata. To što koriste „rupu“ u propisu, nije njihov, već problem onog ko je propis pisao. Mislite da je onom ko ima moralna načela prijatno da brani onog sa čijim se ponašanjem ne slaže? 

Neko zameri da je reč o „navlakuši“. A zar ne napisah da je (osim što piše u zakonu) sve što tvrdim iz ličnog iskustva, te da za tvrdnje imam dokaze u vidu presuda prekršajnih sudova u kojima je potvrđeno ono o čemu pišem? Čitajte pažljivo. Znam, razumevanje napisanog (i tumačenje) je ponekad težak proces, ali čitanje valjda nije. A da „struka“ i pisci naših propisa čitaju ono već napisano u postojećim, ne bih imao potrebu da sve ovo pišem. 

I nemojte mešati poslove parking servisa sa poslovima komunalne milicije. Naplata parkiranja je jedno, a kažnjavanje za nepropisno parkiranje drugo, što sam objašnjavao u stručnom radu „Pravna priroda doplatne karte“.

2. Zašto je znanje važno?

Neki su pokušali da budu duhoviti, što mi je simpatično. Ali, da bi neko doveo do apsurda tuđe reči, mora da poznaje materiju o kojoj raspravlja i još ponešto (jezik, metodologiju struke…). Praktično, u moje ime je odgovorio drugi čitalac (i to odlično). Samo ću kratko dodati nešto, kao odgovor na „duhovitost“ komentatora. Da, automobil jeste uređaj, ali namenjen za vožnju i prevoz, na za „postavljanje“ ili „ostavljanje“. A postaviti (fiksirati, instalirati, namestiti, ugraditi) nije isto što i ostaviti (napustiti) predmet. Propisi daju definicije ključnih pojmova koji se u njima koriste (tako bi trebalo biti po nomotehničkim pravilima, što kod nas nije uvek slučaj). Prema zakonskoj definiciji, vozilo je sredstvo namenjeno i osposobljeno za kretanje po putu (ulici  i sl., dakle saobraćajnoj površini), a čim se kreće, reč je o saobraćaju a ne komunalnom redu. Srpski jezik je terminološki veoma razvijen, i daje velike mogućnosti. Međutim, značenje reči i pojmova u srpskom jeziku nije (i ne treba biti) definisano niti zakonom niti podzakonskim aktima. To je dato je u drugim knjigama, koje se štampaju već dva veka, još od Vuka Stefanovića Karadžića i njegovog „Srpskog rječnika“ iz 1818. god. 

A reći da se obavezne procesne radnje na licu mesta (legitimisanje prisutnih, sastavljanje zapisnika i naloga) izvršavaju tako što „sve ide direktno u bazu podataka“ (to „sve“ je samo snimak), toliko je apsurdno, da ne zaslužuje komentar.

Inače, koga zanima kako se piše i tumači propis može pročitati „Koliko je važno ono što piše u propisu?“, gde sam govorio o pravilima, logici i problemima u tom procesu, te nomotehnici i jedinstvenosti pravnog poretka.

Neko reče da ovaj sistem funkcioniše u preko 20 zemalja EU. Da, funkcioniše (ne baš u toliko zemalja), ali legalno. Jer, prvo su napravili zakonski osnov a potom samo sprovode zakon. Rekoh, pravo (regulisanje propisima) je osnov za tehnička postupanja, a ne obratno. Kazneno pravo ne poznaje naknadnu legalizaciju. Niko ne sme da sprovodi kažnjavanje ako nema takvo ovlašćenje, niti da kažnjava za radnju koja nije propisana kao kazneno delo u trenutku dešavanja (nešto je zabranjeno ili obavezno činiti). To su osnovna pravila zakonitosti postupka i izricanja kazni.

Jedan komentator pokuša sve da nas pouči i reče [sic]: „Inace, kazne izrice sud, a ne policija, komunalna, saobracajna, bili kakva. Prijave pise Saobracajna, za saobracaj, komunalna za komunalno.“, te „Komunalna uoci sumnjivo vozilo, obavesti saobracajnu, uz snimak, a saobracajna dalje radi kako hoce.“. Znam, polemisati sa laicima je gubitak vremena, ali u zakonu stoji da prekršajnu sankciju može izreći nadležni sud (u postupku po prekršajnoj prijavi) a novčanu kaznu prekršajnim nalogom može izreći ovlašćeni organ, odnosno ovlašćeno lice. A prekršajni nalog se izdaje kada je kao prekršajna sankcija predviđena samo novčana kazna u fiksnom iznosu. A kazne po Oduci o komunalnom  redu grada Beograda jesu u fiksnom iznosu, komunalna milicija jeste ovlašćeni organ (za komunalne prekršaje), a njeni pripadnici jesu ovlašćena službena lica. Ako želite da polemišete, bar se obavestite. A glavni problem i jeste to što komunalna milicija ne obaveštava saobraćajnu policiju koja jeste nadležna. Ali to ne čine zbog raspodele prihoda. Jer, policija je državni organ i prihod od kazni koje oni izriču ide u državni budžet. Komunalna milicija je organ lokalne samouprave i prihod od njihovih akcija ide u lokalni budžet. 

A najneverovatnije je da neko napiše [sic]: „Da li je stvarno bitno da li komunalna policija ima pravo da snima i kažnjava ne savesne vozače?“. Osim ukazivanja na nepoznavanje jezika i gramatičkih pravila (recimo kada se „ne“ piše odvojeno), onog ko je to izrekao pitao bih, da li to zaista ozbiljno misli? Da li bi taj isti (ili bilo ko) pristao da ga recimo odžačar (dimnjičar) uhapsi zato što je pogrešno parkirao auto? Hoće li neko konobaru u kafani platiti račun za utrošenu električnu energiju? Karikiram, ali pitanje nadležnosti je veoma važno (bar u uređenim sistemima). To stalno gledamo u filmovima, ali većina ne razume šta gleda.

Svako mora da radi ono za šta je ovlašćen, a ne da izmišlja poslove. Recimo, komunalna milicija mora da interveniše kada se uništavaju parkovski zasadi (nadležni su), a ne da poziv preusmerava policiji (lično sam svedok situacije), jer im to nije zanimljivo (verovatno zbog male kazne, ili se možda plaše huligana?). Da, u saobraćaju ima novca, mnogo je vozila i vozača. Ali, nije poenta u novcu koji će se prihodovati, već da nekog sprečite da ponovi prekršaj (i drugog da učini isto).

3. Zašto je važno stalno učiti?

Neko reče (parafraza), da bi bolje bilo da sam se obratio nadležnima umesto što „uznemiravam“ javnost?!? Opet nepažnja pri čitanju. Da zanemarim da sam navedeno nebrojeno puta ponovio u svojim radovima, na stručnim skupovima i sl., ali ako kažem da sam profesionalno učestvovao u nekim postupcima, to znači da sam se u postupku zvanično obratio nadležnima, i to direktno. To je još jedan problem komunalne milicije i drugih službi. To što kad „izgube“ u postupku pred sudom ništa ne nauče iz toga, niti išta urade da poprave to zbog čega su izgubili (recimo iniciraju izmenu propisa ili malo bolje nauče postojeće). A ne rade to jer nemaju nikakvu odgovornost. Podnosilac neosnovane prekršajne prijave (ili izdavalac nezakonitog prekršajnog naloga) ne snosi nikakve posledice, jer troškovi postupka kod oslobađajuće presude padaju na teret suda (znači budžeta, svih nas). A neko je potrošio vreme i radio uzaludan posao (i sud i sama komunalna milicija), a to košta. A obraćao sam se direktno i van postupaka, slao tumačenja, predloge, pozive za saradnju… Mislite da je neko našao za shodno bar da potvrdi prijem dopisa? Da razmotri napisano, to je tek naučna fantastika.

Neko kaza da je sve lepo rečeno, ali da je to mrtvo slovo na papiru jer sudovi ne rade svoj posao. To je delimično tačno. Istine radi, postoji mali broj sudija koji ima hrabrosti da se zameri izvršnoj vlasti i donese oslobađajuću presudu. Ipak, velika većina čim naiđe na takve, „problematične“ predmete, prepuste ih zastarevanju. Za prekršioca je svejedno, nije kažnjen.  Ali za sistem je važno, veoma. O tome sam recimo pisao u „Uloga suda u odnosu na teret dokazivanja u kaznenom postupku“.

Nije sporno upotrebljavati tehnički sistem kao pomoć, ali upotreba „oka sokolovog“ je sporna zbog istih grešaka koje pripadnici komunalne milicije prave i kad „živi ljudi“ sprovode postupak.

Tako, komunalni milicionari moraju da nauče da provere činjenično stanje. Recimo, ako kažnjavaju nekog za parkiranje na javnoj (dostupna svima) zelenoj površini (za šta jesu nadležni), da najpre utvrde status te površine. Da ne ispadne da ta površina nije javna već privatna (vlasnik parkirao svoje vozilo ili to dozvolio nekome), a ni zelena. To što negde sporadično raste trava i nema ograde, ne definiše površinu kao zelenu ili javnu. 

A upoznavanje sa pravilima postupka je krucijalno (gde i kako se sačinjava prekršajni nalog npr.), jer nezakonit postupak ne može dovesti do zakonite kazne. Inače, komunalna milicija u Beogradu sada kazne izriče i obaveštenjem (umesto nalogom), što je čist kriminal (izvinjavam se na izrazu, ali jeste). O tome, drugom prilikom. 

I još nešto, moraju da nauče da nešto nije moguće, jer to zakon ne dozvoljava, ma koliko to žarko želeli. Što bi rekao Jarić T. Živadin u seriji Kamiondžije: „Zakon Pajo, zakon!“. Da recimo, pravno lice ne može biti kažnjeno za neka dela (recimo radnje upravljanja vozilom), što žele jer su kazne za pravna lica 10 puta veće nego za fizička,  na šta se dodaje i kazna za direktora (znači oko 11 puta veći prihod). 

Ali, čak i da zaboravim ono što sam pisao u tekstu “Da li je komunalna milicija nadležna za saobraćajne prekršaje?”, postoji još jedan problem. U saobraćaju (kretanje ljudi, životinja i vozila javnim saobraćajnim površinama) se primenjuju pravila propisana zakonom. A ta pravila kažu da parkiranje nije uvek i apriori i svuda zabranjeno, već da postoje slučajevi, način i uslovi pod kojima je to dozvoljeno, čak i na kolovozu i trotoaru. Ako žele da se bave saobraćajem i parkiranjem, pripadnici komunalne milicije (a i neki iz saobraćajne policije) najpre moraju da se upoznaju sa pravilima saobraćaja i značenjem saobraćajnih znakova i oznaka na tlu (da ih dobro nauče). Da ne bi dolazili u apsurdne situacije. 

A trebalo bi da malo porade i na procesu logičkog zaključivanja (i tu postoje neka pravila). Recimo, ako je propisana zabranjena posledica, ista činjenjem  prekršaja mora biti i ostvarena (za pokušaj se kažnjava samo ako je to posebno propisano). Dakle, ako kažnjavaju zbog ometanja korišćenja neke površine, ta nemogućnost mora objektivna. Tako, ako svi ostali, te oni sami svojim vozilom prođu nekuda bez problema (nema blokade prolaska ili dužeg zastoja), onda to znači da ne postoji stvarno ometanje. A to važi za sve površine (ne samo saobraćajne), čak i kod povreda komunalnog reda (za šta jesu nadležni), gde je nebitno da li je reč o kontejneru, smeću ili vozilu, već o stvari koja je tamo gde joj mesto nije.

4. Zašto je procedura važna?

Da sad zanemarimo zahtev za postojanje oštećenog lica (onog ko je „ometen“) kao svedoka u smislu dokaznog postupka, jer onaj ko sprovodi konkretni postupak ne može biti oštećeni u istom. Zanemariću i to da se krivica dokazuje a ne pretpostavlja, da se ocenjuje i namera (umišljaj), stanje svesti (uračunjivost), da odgovornost ne postoji ako postoje izvinjavajuće okolnosti, recimo zabluda ili nužda (npr. kada se auto pokvari na sred ulice ili je posredi hitna intervencija). E zato je važno sastaviti zapisnik, uzeti izjave i sl. (utvrditi činjenično stanje). 

Ali, zakon kaže da svrha preduzimanja bilo koje radnje nije kažnjavanje već omogućavanje odvijanja saobraćaja. Dakle, ako vozilo blokira saobraćaj (ili ugrožava bezbednost) onda se prvo naredi vozaču da ga ukloni, ako je prisutan. Ako nije, izvrši se „odnošenje“ vozila, pa se tek potom piše kazna (takav je redosled radnji po zakonu). A ako nadležni organ ne preduzima radnje kojima se omogućava odvijanje saobraćaja, onda upravo po njegovoj oceni ne postoji ometanje, znači ni prekršaj, te ne može izreći kaznu. Ta je logička (a i zakonska) pretpostavka, u smislu postojanja kaznenog dela. 

A da rade tako (pravilno, po proceduri) sprečili bi mnogo šta. Sećate li se prošlogodišnjeg „karambola“ u beogradskoj ulici Strahinjića Bana? I svi su raspravljali da li je kriv vozač koji je „divljao“ ili osoba koja nije zaustavila vozilo na raskrsnici. Niti je taj prvi vozio brzinom svetlosti (jeste nepropisnom, da se razumemo), niti je najveći problem što drugo vozilo nije stalo, već što oboje ništa nisu videli od vozila parkiranih na uglu raskrsnice (što je strogo zabranjeno). A ta vozila se čak vide na snimcima sa lica mesta neposredno posle nesreće, prikazanim na više televizija. Da li je neko pozvao na odgovornost vozače tih vozila i one koji su dozvolili da vozila tako stoje (nisu kontrolisali, nisu naredili uklanjanje vozila niti kaznili vozače)? O tome sam pisao u tekstu „Ko je kriv za saobraćajnu nesreću?“.

5. Umesto zaključka, a možda nekome bude od koristi

Uzgred, oprostite što upotrebom „nepravilnih“ izraza malo skraćujem tekst. Znam da je pravilno reći „po mom mišljenju“ a ne „po meni“ (što mi je takođe zamereno), ali zar neko ne spočita da je tekst predugačak? 

Kako god okrenemo, uvek ispadne da je problem nečije  neznanje. A ovo sve je produkt, ne samo stručnog, pravnog neznanja već i opšteg, recimo nepoznavanja jezika i gramatičkih pravila. Dokle to ide pisao sam u tekstu “Čudne dužnosti komunalne milicije u Beogradu“, gde sam pokazao da je komunalna milicija (ako se napisano čita doslovno) u obavezi da omogući delovanje vandala, zabavlja građane (izvodi artistički program tako što prlja i oštećuje urbanu opremu i mobilijar), parkira vozilo onom ko to zatraži, sprečava korišćenje stepenica kao parkinga, čisti ulice, te kojekuda izliva otpadne vode i ostavlja smeće. Uveravam sve koji ovo čitaju, potpuno sam ozbiljan. To zaista piše u tekstu beogradske Odluke o komunalnoj miliciji.

Još gore je kada neko ko inače nadležnost za saobraćaj nema, počne da izmišlja saobraćajne znakove, pa sve nas dovede u problem, o čemu sam pisao u tekstu “Ko to tamo crta i postavlja koješta po ulicama?”.

Ostaje nada da će nadležni početi da čitaju (najpre propise a potom i stručna izdanja),  i da se bar zamisle. Dok se to ne desi, svima (pa i komunalnoj miliciji) želim mnogo sreće, jer u situacijama gde ništa ne zavisi od znanja i stručnosti, samo sreća može pomoći.