Još nešto o Ljubičiću i Miškoviću

Neka aktuelna zbivanja oko prisluškivanja državnog vrha, zloupotrebe i fascinacije tajnim službama, neodoljivo nas vraćaju u prošla vremena. Moja zapažanja, međutim, privlače neki pomenuti ljudi i događaji o kojima su izrečene neke, ne baš beznačajne i zanemarljive, netačnosti i neke priče koje verovatno s nekim razlogom nisu završene, a kraj im se, inače, zna.

Najpre nešto o generalu Ivanu Brku Miškoviću. On je mogao postati sve i svašta, ali ne i narodni heroj Jugoslavije. Čitaocima Danasa saopšteno je kako je došao na funkciju Titovog specijalnog savetnika za bezbednost (koja je naravno izmišljena i Titu sračunato nametnuta), ali ne i kako je i kada po kratkom postupku – otišao.

A otišao je tako što ga je Tito na proširenoj sednici izvršnog biroa CK SKJ, održanoj u Karađorđevu 9. marta 1974. godine, poslao u penziju – uprkos žestokom protivljenju skoro svih prisutnih, a posebno, ne slučajno, Nikole Ljubičića, koji u svom izlaganju uperenom protiv Jovanke Broz, strahujući za svoju poziciju, sebe vidi, kako sam kaže, kao mogućeg „drugog“ otpisanog (videti feljton iz „Nina“, Biserka Matić, 1992). A kakav je Mišković bio „simbol antifašističke borbe u Hrvatskoj“, upućujem na intervju koji je pukovnik Dušan Rusić, nekadašnji dugogodišnji načelnik kontraobaveštajne službe JNA, dao nedeljniku „Intervju“ 8. juna 1990. Siguran sam da će pažnju čitalaca Danasa izazvati ne samo „Mračna uloga braće Mišković“, kako glasi naslov toga intervjua, već i uloga onih koji su iza toga stajali.

Kad je reč o Nikoli Ljubičiću, on nesumnjivo „zaslužuje“ da se o njemu kaže nešto više od onoga što navodi gospodin Panović, da je „dao odlučujući blagoslov u stvaranju Miloševića“, a „posle znate šta je bilo“. Da, zaista znamo, a ja osećam potrebu da zaključim: dogodilo se veliko krvoproliće i razaranje Jugoslavije.

Ali Nikola Ljubičić nije propustio ni drugu priliku da svojim postupcima spreči sunovrat kojem se Jugoslavija približavala. Reč je o sledećem: Na sednici predsedništva CK SKJ od 9. marta 1987. godine, tadašnji vojni vrh, na čelu sa admiralom Brankom Mamulom, baveći se ocenom stanja i očiglednom krizom u zemlji, upozorava da „rukovodstvo gubi kontrolu nad događajima i da je ugrožen integritet i društveni poredak zemlje“. I umesto rasprave i delovanja po toj oceni, državno-partijska komisija, koju između ostalih čine predsednik države i partije i Nikola Ljubičić, poziva vojni vrh na odgovornost zbog date ocene s namerom da se JNA ućutka i onemogući njen uticaj na dalja kretanja u već uveliko ispoljenoj krizi u zemlji.

I na kraju još jedno Ljubičićevo „činjenje“, koje se dogodilo znatno ranije, tačnije 1973. godine, kad je sprečio Dušana Rusića (ranije pomenutog) da Tita upozna sa antidržavnom delatnošću Ivana Miškovića i Staneta Dolanca, iza kojih su tada stajali Ivan Krajačić, Vladimir Bakarić i Edvard Kardelj. Više o tome u pomenutom Rusićevom intervjuu. Zbog svega toga, usuđujem se reći da je Nikola Ljubičić možda najkrivlji što su društveni tokovi nakon Titove smrti krenuli pravcem koji je neminovno vodio u konačni raspad Jugoslavije. Ali, za istinu nikad nije kasno.

Autor je general JNA u penziji