Jug Srbije uspavan u siromaštvu

U pojedinim opštinama je razlika od 20.000 i više dinara u odnosu na prosek.

Ovi podaci, naravno, nisu novina. Ako preporod i preobraženje Srbije u ekonomskog tigra računamo od 2012. godine, možemo slobodno da zaključimo da se on na jugu nije desio, jer su plate u ovim krajevima „kaskale“ i pre i posle promene vlasti pre 9 godina.

Političari na vlasti, naravno, vide bolji život jer se, kako kažu, kupuju stanovi, voze kola i motaju kablovi po novootvorenim fabrikama, ali brojke su neumoljive.

Ako je u njihovim očima to dobro, kako li je tek onda u Beogradu gde je prosečna plata viša i od 100.000 dinara.

To je više nego dupla plata pojedinaca koji svoj hleb zarađuju, recimo, u Bojniku.

Sve što je političarima merilo dobrog zapravo i pogoršava situaciju, jer pokazuje kakve fabrike država dovodi u južne krajeve, ali i velike migracije stanovništva iz manjih opština ka većim gradovima – Nišu, Vranju i Leskovcu.

Niš ne uspeva da se ozbiljnije približi Beogradu ni pored sve većeg upliva IT sektora u lokalnu privredu.

Plate su u takvim firmama mnogo iznad i beogradskog proseka, ali je očigledno na drugoj strani minimalac češća pojava, pa ukupan prosek liči na sarmu sa više kupusa i mrvom mesa.

Siromaštvo stvara apatiju, zaključili su sociolozi odavno, a to se donekle i pokazalo u subotu kada su mnogi gradovi u Srbiji ustali zbog loših Zakona o referendumu i eksproprijaciji, ali nijedan na jugu Srbije.

Južnjaci su subotu prespavali u svom vikend ritmu.

Ne svi, doduše.

Bilo je i onih koji su autobusima odvoženi na skup SNS-a u Beograd.

Njih ovi zakoni verovatno i ne zanimaju, jer priznaju samo jedan zakon, a nije ljubavni, kao u pesmi.

Više je opsesivno-posesivni sa elementima diktature.

Pojedini njihovi saborci iz Šapca su taj zakon demonstrirali baš u subotu i to sa čekićima i motkama u rukama.

Zajedno sa bagerom nasrnuli su na goloruk i nezadovoljan narod. Samo da stignu na vreme na stranački skup.

Nema para, a nema ni bunta je dosta loša kombinacija, ali nije ključ samo u ekonomskom stanju.

Ima tu i puno izneverenih očekivanja iz prošlosti.

Setimo se Nišlija 1996. godine.

Nazivani su vesnicima demokratije i slobode.

Izbornu volju odbranili su na ulicama, ali ono protiv čega su se borili vrlo brzo im se vratilo.

Neće više niko da podmeće glavu.

Neće ni nogu.

Ne veruje.

Svi čekaju da to reši neko drugi.

Da promena dođe sama od sebe. Naravno, najbolje je da se desi na izborima, ali hoće li i ta promena doneti bolji život?

U to je izgubljeno poverenje, jer kao što statistika kaže, plate su već dugo, dugo ispod republičkog proseka.

Međutim, jedan kamenčić može da pokrene lavinu.

Tako je još u januaru 2014. godine Nišlija Aleksandar Janković stao sam u centru grada zbog nezadovoljstva visokim računima za struju.

Držao je tablu sa natpisom „Da li se slažete sa visokim EPS računima? Da li ste za „konja“ u 12 sati?“.

Ljudi su prolazili, zagleđivali, neko nešto i pitao, ali niko nije stao pa da budu makar dvoje ili dvojica u protestu.

Sutradan je, vođen takvom reakcijom, izašao sa novim natpisom „Ako vam je dobro onda ništa“.

Uz njega je tada bilo pedesetak građana.

Taj skup se narednih dana još malo omasovio, ali se, kao i svi ostali poslednjih godina, brzo i ugasio.

Jug danas ćuti dok drugi delovi Srbije ustaju i tako pokazuje da je ljudima možda ipak dobro. Ako je tako, onda ništa. A možda ipak fali samo jedan kamenčić?

Autor je novinar iz Niša