Jugoslavija i njena senka

Tokom svog trajanja menjala je ime i društveno uređenje da bi nestala u građanskom ratu devedesetih godina 20 veka, sa nedovršenim mirom koji traje. Tokom svog postojanja obeležili su je međusobni genocidi združenih naroda, ali i njihovi uzleti koji mereni kvalitetom današnjeg života deluju nestvarno.

Međutim, iako je Jugoslavija nestala kao država, njena senka još traje. Prekriva prostor ove nesrećne zemlje koji danas označavaju različitim terminima kao da je samo pominjanje Jugoslavije isto što i pominjanje nečastivog. Zašto je tako? Mnogo je različitih razloga, ali dva su neizbežna. Jedan je mišljenje, možda je bolje reči parola, da je Jugoslavija bila „tamnica naroda“, „zemlja mržnje“ i drugi, da su genocidi koji su je obeležili posledica upravo te endemske mržnje. Pominjati mržnju i o njoj govoriti je uvek upitno i nezahvalno, kao i prizivanje đavola, ali danas kada je zločin koji se desio u Bosni dobio i svoju pravnu kvalifikaciju genocida, o njemu bi se moralo racionalno govoriti.

Govoreći o novostvorenoj zajedničkoj državi, iskazano umetničkom formom kroz reči jednog svog lika Andrić piše: „Bosna je zemlja mržnje i straha… Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. Štampaće se i govoriće svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio“ ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi“. „Tuđe poštuj, a svojim se diči,“ „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika“. To prikriva kako-tako mržnju, ali je ne uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi , i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materijalnog i duhovnog života u Bosni“ I. Andrić, „Pismo“ iz 1920. Ovaj Andrićev junak je u jednom u pravu. Radi se o „starim nagonima i kainovskim planovima“ a ne materijalnim i duhovnim osnovama premda su oni važni. I tu zapravo počinju nesporazumi koji traju do danas, a jednostavno se mogu označiti pitanjem – čija je Bosna? Srpska, hrvatska ili bosanska, možda turska, katolička, pravoslavna ili islamska, bogumilsko-jeretička ili ortodoksno pravoverna, zapadna ili orijentalna?

Oko ovih pitanja se nacionalne ideologije, istorije i politike nisu složile a čini se nikad se neće ni složiti. Bosna je istorijski i etnički prostor srpskog naroda od pamtiveka, a muslimani su samo islamizirani Srbi, Bosna je istorijski i etnički prostor hrvatskog naroda, a muslimani su islamizirani Hrvati, Bosna je istorijski I etnički prostor domicilnih Ilira, a Bošnjaci su Iliri dok su ostali uljezi pridošli sa strane. Ili Bosna je turska kojoj su oni dali obeležje verom , kulturom, nasleđem. Ili, ne možemo govoriti o egzistenciji Hrvatske dok se njena klešta ne sklope na Drini, ili, Srbija se ne može odreći svog prostora dok ne postavi granicu na Uni, odnosno malo šire /Karlovac, Karlobag, Virovitica , Ogulin/. Ideja i praksa NDH je u pamćenje ostavila Jasenovac, a ideja i praksa Velike Srbije je ostavila Srebrenicu. Naravno i Jasenovac i Srebrenica su stravični simboli za ono što se dešavalo na celokupnom označenom prostoru. Te politike su i vojno i politički poražene, ali se od istih ni do danas nije odustalo. Bosna je ostala podeljena Dejtonskim sporazumom ali ta podela nije dovoljna pa joj treba dodati još jednu u kojom bi se i Hrvati učinili ravnopravnim dobijajući svoj entitet. A tada je to već pitanje trenutka i tehnike kada će sve strane zadovoljiti svoje istorijske apetite i velikodržavne aspiracije. Eto te senke koja još uvek traje, ali ovo vreme je učinilo da se sad ovi „ainovski planovi“ jasno vide kao dva snopa svetlosti koji su pali na Bosnu. I čini se nikad bliži svom ostvarenju. Ali da li će tako I biti? Mali narodi su retko izvlačili pouke iz prošlosti. Večiti ponavljači koji su pre svega sebi nanosili ogromnu štetu ali i drugima. Jer kako Andrić kaže: „Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja, kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.“ Sada bi smo bolje mogli razumeti permanentno proizvođenje mržnje na ovim prostorima, za koju se ne možemo složiti da je endemska. Takođe bolje ćemo razumeti i pojedince koji njome truju javnost zaklonjeni iza svojih autoriteta velikih umetničkih imena a koji se tako često pozivaju na Andrića, i zapitati se, u ime kojih nalogodavaca to čine – zbunjenih balkanskih državica ili njihovih inostranih navodnih zaštitnika? No iako je Jugoslavija otišla u prošlost, jedna istina se potvrđuje nezavidnim stanjem ovih državica. Ono što je svaka ugradila u zajednicu kao zbir bilo je za svaku mnogo više od ovoga što su dobile svojom samostalnošću. Hoće li biti razuma da se pouka izvuče iz jugoslovenskog iskustva? ,,Trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego u drugim zemljama“, savetuje Andrić, pa ga treba čitati bukvalno ali i između redova.

Autor je akademski slikar i profesor iz Novog Pazara