Jugoslaviju su razbili komunisti

Jugoslovenskom komunističkom režimu, nastalom nakon pobede NOB prethodila je jedinstvena Jugoslavija. Na kraju te višedecenijske vlasti je usledio nestanak te jedinstvene države i rađanje šest-sedam nezavisnih država na njenom pepelu, koje su međusobno ratovale i proizvele nebrojene ljudske žrtve, još uvek stotine hiljada raseljenih lica, uništenje privrede, nazadovanje u svakom pogledu. Ne zaboravimo da je razbijanje jedinstvene države Komunistička partija Jugoslavije zagovarala javno još od svog nastanka, odmah posle Prvog svetskog rata.

Kada je Jugoslavija okupirana 1941. i kada je general Mihailović pokrenuo pokret otpora, Komunistička partija ćuti jer je njihov pokrovitelj SSSR u savezu sa okupatorom, Hitlerovom Nemačkom i sa njom deli evropski plen: Poljsku, Besarabiju, Letoniju, Litvaniju, Estoniju… Tek kada je savez SSSR i Hitlera razvrgnut, komunisti pokreću svoj pokret otpora NOB, u Jugoslaviji. Cilj NOB je pre svega promena vlasti po oslobođenju zemlje. Jer da im je prvenstveni cilj bio oslobođenje zemlje, pridružili bi se već postojećom pokretu Mihailovića koji je priznavao legalnu jugoslovensku vladu u Londonu, a uređenje zemlje bi prepustili demokratskim izborima nakon oslobođenja.

Najzad, komunistička vlast je ne samo razbila Jugoslaviju koju je nasledila od prethodnog režima već je celu zemlju povela u politički ćorsokak. Po padu Berlinskog zida i sa njim komunizma, ponovo se cela istočna Evropa, uključujući i države nastale raspadom Jugoslavije, kao i Rusija i države nastale njenim raspadom vraćaju na kapitalistički režim, i to ne onaj humaniji koji je danas u Evropi, u Evropskoj uniji, već onaj koji je vladao svetom do Drugog svetskog rata! Guramo se u tesnom mračnom ćorsokaku idući unatrag. Koliko će nam trebati godina da dostignemo Portugal, Grčku…?

A da smo se 1945. našli sa demokratskom Evropom umesto sa komunističkom diktaturom živeli bismo i dalje u snažnoj jedinstvenoj Jugoslaviji sa mnogim društvenim i socijalnim pravima kojima danas samo težimo.

Ne razumem zašto gospodin Luković zamera novinarki Čongradin što je opisala mesto gde je održan skup na kome se raspravljalo o raspadu Jugoslavije jer je ono odličan dekor za tu raspravu. Dom ratnih vojnih invalida na čijem je jednom kraju smešten „bioskop Partizan, poznat po projekcijama pornografskih filmova“, dok na drugom prolazi predstavnica romske manjinske zajednice čiji položaj komunistička vlast nije mogla da sredi tako da danas nemaju ni krov nad glavom, ne pohađaju škole, nemaju čak ni lična dokumenata… Najzad i Železnička stanica preko puta ima značajno mesto u tom dekoru. Ona je simbol odlaska bez povratka.

Iz Jugoslavije su do Drugog svetskog rata u potrazi „za kruhom“ odlazili Crnogorci, Dalmatinci, Hercegovci i Makedonci. Srbija u današnjim granicama nije imala emigraciju do uspostavljanja komunističke vlasti, koja je prvo proterala iz nje neke po nacionalnoj osnovi (Nemce), a druge po političkoj, što van što pod zemlju. Danas posle masovnih odlazaka ekonomskih emigranata šezdesetih i sedamdesetih, a devedesetih usled raspada zemlje u inostranstvu živi oko tri miliona njenih stanovnika. Francuska sa oko osam puta više stanovnika od Srbije (65 miliona) ima tek dva miliona svojih sunarodnika koji žive u inostranstvu!