Junak naše mladosti

Međutim, meni u tom šokantnom skandalu nije bilo frapantno samo skandalozno ponašanje slavnog glumca već više masovne reakcije publike prema žrtvi napada. Naime, društvene mreže bruje od masovne i srdačne podrške jednom primitivnom nasilničkom aktu koji je počinio Dragan Bjelogrlić i izlivima bezgranične mržnje i likovanja prema žrtvi. Neverovatan je i broj žena, kao ranjive kategorije od nasilja, koje podržavaju ovaj nasilnički čin smatrajući ga čak nedovoljno agresivnim.

Frapantno je i neobjašnjivo je poreklo tolike količine iznenadne mržnje prema žrtvi napada – reditelju Antonijeviću, do juče ili do Dare ne toliko poznatom najširoj filmskoj publici. Kako je ona odjednom toliko narasla? Čime je on to zaslužio? I sam se pita. Izgleda da u šizofrenoj Srbiji koja razmišlja na principima isključivosti, dvovalentne logike i asimetrije (bot-antibot), nasuprot do imbecilnosti obožavanom idolu mora biti negativac omražen do usijanja.

Događaj je potpuno ispolitizovan, ali ne toliko od političara koje stalno optužujemo za to već od same javnosti. Akteri (subjekt i objekt) događaja su uprošćeno ugurani u crno-belu matricu. Naime, jedan je naš voljeni antivučićevac koji se bori za pravednu stvar i onaj njihov koji je ulizica vlasti koga je trebalo još mlatiti.

Izgleda da Srbija nije u stanju da rasuđuje izvan tih imbecilno-infantilnih crno-belih kategorija. Nasuprot našem obožavanom idolu kome je sve oprošteno mora da stoji suprotnost, kao u bajci – neko mora biti veštica, a neko Ivica i Marica.

Istini za volju, Bjelogrlić nije neko ko se baš pretrgao u kritikama režima. Zapravo, više je on bio predmet napada tog režima zbog jedne izjave. Zato je doživljen kao bogzna kakav antirežimlija i žrtva režima. Režim je kritikovao veoma retko, uopšteno i mlako.

Važnije od toga, on nije pretrpeo nikakvu štetu od tih sporadičnih kritika. Njegova ostvarenja su bez problema prikazivana na RTS-u koji je pod kontrolom režima. To nije slučaj sa nekim drugim redovnim i oštrim kritičarima režima kao što je npr. Siniša Kovačević koji je zabranjen na RTS-u i sa nekim muzičarima kojima su otkazivani i zabranjivani koncerti i drugim javnim ličnostima. Štaviše, to veče je sedeo sa glumicom koja je nameštenica upravo tog istog režima protiv koga se on navodno toliko bori.

Štaviše, u svojoj naivnosti neki ga vide i kao potencijalnog predsedničkog kandidata protiv Vučića. Nama je svako kandidat ko da neku izjavu protiv njega, počev od vladike Grigorije.

Niti je Antonijević neki zdušni podržavalac Vučića i njegove politike, a za zlo mu se uzima što je dobio novac za film i zahvalio se na tome i što se pojavljuje na TV Happy i Pink. Ali, u Srbiji je i to previše. Dovoljno je samo da se slikate sa predsednikom i odmah ste kolaboracionista okupatora i izdajnik. Tako je i Piksiju (i mnogim drugima) zamereno što se slikao sa vođom.

Zapravo, publika se opredeljuje veoma emotivno, infantilno i nekritički. Za razliku od Antonijevića, Bjelogrlić, kome i tepaju Bjela, je veoma popularan i voljen kao glumac kod domaće publike. Na njegovoj strani je ogroman emocionalni kapital i zato uživa bezrezervnu podršku nekritičke javnosti.

To je uobičajeno za Srbiji u kojoj (primitivne) emocije uvek dominiraju nad razumom, moralom, istinom i pravdom i u kojoj je idolima sve dozvoljeno, bio to Darko Lazić ili Dragan Bjelogrlić. Upravo tako i glasi užasavajući komentar komentatorke na portalu N1, tipične predstavnice te emotivne Srbije: „Ti si junak naše mladosti. Tebi je sve oprošteno. Ti možeš sve“.

Ponesem svojom slavom i možda trenutnim proglašenjem glumcem večeri on je umislio da ima privilegiju na takvo ponašanje, a publika će svakako razumeti trenutak slabosti svog ljubimca. On je i otvoreno izjavio da uživa i očekuje podršku takve publike i u „najtežim trenucima“. Kalkulisalo se da su tome doprineli i opijati. Čini se da ipak nije ili ne u značajnoj meri. Međutim, treba imati u vidu da je slava takođe može da bude veoma jak opijat.

Naime, srpska javnost se sastoji od dve suprotstavljene ali podjednako ostrašćene, pristrasne, jednostrane, neobjektivne i primitivne rulje – provučićevske i antivučićevske. Pristojni izuzeci koji ne podležu takvim primitivnim emocijama rulje i podelama nisu tako česti.

Ova dva suprotstavljena tabora su su usled afekta mržnje izgubile sposobnost za elementarno pravilno i pravedno ljudsko prosuđivanje i distanciranje od svojih političkih ubeđenja kada to zahtevaju moral, istina i pravda. Iako bi se reklo da je ova antivučićevska nešto pristojnija, u ovom slučaju ipak ne vidim neku ozbiljnu razliku u tome. I jedna i druga se nalaze na nivou primitivne plemenske svesti, nivou etike Hotentota za koga je zlo kada smo mi žrtve zla, a dobro kada su naši neprijatelji žrtve naših zlodela.

Svi oni koji podržavaju Bjelu zato što mu je „u trenutku slabosti pao mrak na oči“ i što je podlegao navodnim „provokacijama“ (nikako da čujemo u čemu se one sastojale, osim u obelodanjivanju mita što se proizvoljno tumači kao provokacija), da li bi imali razumevanja kada bi neki uvređeni naprednjak, recimo Šapić, ispunio svoju pretnju i pri susretu sa Kulačinom i Vidojkovićem izvadio im iznutrice zbog „provokacija“ u njihovoj emisiji?. Da li bi imali za razumevanje za takav trenutak slabosti Gangule kome bi odjednom pao mrak na oči?

Još jedna identičnost je upadljiva – antivučićevska javnost ne veruje dovoljno svojim očima i kamerama kad joj to ne odgovara, što opravdano zamera onoj drugoj. I dostojni su prezira svi neuspešni pokušaji da ovo nasilje prikaže i relativizuje kao još jednu kafansku tuču u nizu.

Kada vidim ko se sve suprotstavlja Vučiću i na kako primitivan i besmislen način i kad vidim kojim argumentima i činjenicama brane Bjelu ponekad poželim da zbog takvih on malo duže vlada jer bolje ne zaslužuju, ali samo za trenutak. Valjda i ja imam pravo na trenutak slabosti i na poneku ljudsku emociju poput zluradosti.

Autor je sociolog iz Niša