Junak našeg doba

 Od sada svaki put kada čujem, u Skupštini ili na predizbornom mitingu, nešto o vrednostima, ili vrednosnom sistemu, ili o tome da ovo društvo nema svoje vrednosti, ja ću pomisliti na Miladina Kovačevića. I na njegov patriotizam. To je pravi patriotizam, koristiti sva blaga Ustava.

Kakva nadoknada za sve one momke koji su otišli ne hoteći da ubijaju „druge“, za sve one koje sada nazivaju „odlivenim mozgovima“. Kada vidimo Miladina, shvatimo koliko je ovaj odvratni izraz tačan. Oni su „odliveni mozgovi“, jer je Miladin pobednik.

Pa sada, drage majke i sestre, i devojke, vidite šta vam valja u kući imati. Kako pomoći, da li svi okupljeni oko Miladina kao državnog projekta zapravo znaju šta čine, da li imaju svesti o tome na koji način građani ove zemlje gledaju na vrednosti za koje se zalažu oni kojima je Kovačevićvrednost. Kako je moguće da ni jednoga trenutka ne shvataju, čelnici ove zemlje i partija, da dovode u pitanje sve što brane i da, konačno, sve nas dovode u opasnost, napast, nesigurnost i ogorčenost. Ili u apatiju. A ako to ne shvataju, kako se onda bave politikom, kako nas zastupaju, šta oni zapravo misle o sebi i o drugima, to jest nama?

Je li ovo neki politički ili intelektualni problem? Mi neprekidno raspravljamo o lustraciji ili pomirenju. Možda nema potrebe ni za jednim, ni za drugim. Naime, ne vidim, u stvarnosti, niti po činovima, razliku na osnovu koje bi se moglo lustrirati, ili šta su ta dva pola koja bi trebalo da se mire, to jest dva pola koja su se pomirila. A kad se setim celokupnih ratnih politika, kad se setim grupa ljudi koji su, u stvari, nekako neprekidno zajedno, samo se razmeštaju, onda kako da dođemo do instance koja bi inaugurirala i proslavila jedan drukčiji model junaka našeg doba, do Miladinovog modela u kojem se sublimira sve što je protiv drugih, koji predstavlja primer identiteta građenog na nasilju prema drugima.

Pa kako će da odbrane Ustav ili Kosovo, ili Srbiju, Toma Nikolići Slobodan Samardžićprotiv Nenada Čanka? Na osnovu dosadašnjeg legaliteta, legitimiteta, na osnovu dosadašnje biografije i zasluga, da li samo tekstom koji u datom času izgovaraju o statutu Vojvodine? Da li oni misle da ih samo taj čas čini javnim autoritetom, da postoji delanje mimo konteksta, mimo istorije, mimo ranijeg činodejstvovanja?

Znate šta je užasno opasno? Toliki broj ljudi na javnoj sceni kompromitovan je prethodnim delovanjem i drugim javnim i tajnim delovanjem, do konktetnog predmeta radnje ili govora, da to može ugroziti i ono i onoga ko zaista strada, pa i više nego što bi stradao da ga oni, takvi, ne brane.

Možda je upravo to najvidnije baš na Kosovu. Jer, Kosovo je stvarno najskuplja srpska reč, bukvalno. Prevedeno. Ostvareno. Po količini novca koji je otet na tu temu, i od one babe u Orahovcu gde će norveški vojnik kupiti loptu njenom unuku. I nosioci takvoga pristupa nacionalnom pitanju, i državnom, još nešto imaju da kažu. Kako je onaj Čeh jednom rekao Rusu – „nemoj više da me braniš“. Zato što dovodiš u pitanje sve za šta se zalažeš. Kako nije jasno braniteljima „integriteta“ i „teritorijalnog suvereniteta“ da su oni ti, koji ga dovode u pitanje i onda kada su u pravu.

Da pokušam da pomognem, to je jedna dramaturška stvar, teško da se može braniti suverenitet preko lika i dela Miladina Kovačevića. Jednostavno zato što se onda gubi kredibilitet odbrane onih koji stradaju od takvih kao što je Miladin. To je moguće samo u jednom slučaju, a to je ukoliko se postigao konsenzus o Ratku Mladiću kao o heroju koji se ne predaje, koji je nacionalna vrednost. Koja vredi milion evra. I očigledno mnogo više od toga.

Za razliku od svih „tuđih“ sinova. Je li to pomirenje? Kako se, zapravo, zove to čudovište koje baulja i guta sve živo, sem Ratka i Miladina, i njihovih jataka?