U razgovoru sa Jelenom Tasić(„Negativne posledice u odnosima sa susedima“), u svojstvu Izvestioca EP za Srbiju Jelko Kacin izražava protivljenje rehabilitaciji generala Dragoljuba Mihailovića, čime se zapravo neposredno suprotstavlja samoj instituciji koju predstavlja, tj. Rezoluciji Evropskog parlamenta o evropskoj savesti i totalitarizmu, od 2. aprila 2009.
Kacin izjavljuje da ga „zabrinjava evidentan pokušaj promene sistema vrednosti. Posleratna Evropa je izgrađena na antifašističkim vrednostima.“ To je samo delimično tačno, i upravo pomenuta rezolucija specifično apostrofira vrednosti na kojima je posleratna Evropa sazdana: „od samog početka evropska integracija predstavlja odgovor na patnje koje su izazvala dva svetska rata i nacistička tiranija koja je dovela do Holokausta i širenja totalitarnih i nedemokratskih komunističkih režima u Centralnoj i Istočnoj Evropi. (stav I).“ To je stvar koja se u javnosti Srbije neprestano prenebregava – evropski projekat je započet kao reakcija na nedemokratske režime – i nacističke, i fašističke, i komunističke. To je šire obrazloženo i u dve rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope – 1481 iz 2006. („Potreba za međunarodnom osudom zločina komunističkih režima“) i 1096 iz 1996. („O merama demontiranja nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema“) – na koje se pomenuta rezolucija EP i poziva.
Nesumnjivo se pomenute rezolucije odnose i na režim SFR Jugoslavije. Rezolucija 1481 navodi da su se komunistički zločini „pravdali teorijom o klasnoj borbi i načelom diktature proleterijata (stav 3).“ Pogledajmo šta kažu Osnovna načela Ustava SFRJ iz 1974: „U SFRJ sva vlast pripada radničkoj klasi u savezu sa svim radnim ljudima grada i sela. Radi izgradnje društva kao slobodne zajednice proizvođača radnička klasa i svi radni ljudi razvijaju socijalističku samoupravnu demokraciju kao poseban oblik diktature proleterijata (stav 1-2).“
Sadašnji proces za rehabilitaciju generala Mihailovića, u skladu sa zaključkom 1. pomenute Rezolucije EP, „izražava poštovanje za sve žrtve totalitarnih i nedemokratskih režima u Evropi“, a takođe je u skladu sa stavom 8 Rezolucije 1096 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, o potrebi rehabilitacije „nepravedno osuđenih“ od strane komunističkih režima.
Kacin takođe tvrdi da je Mihailovićbio „simbol šovinizma i ratnih zločina počinjenih u ime stvaranja Velike Srbije“. Naslovna strana američkog časopisa „Tajm“ od 25.5.1942. jasno kaže da je Mihailović, „jugoslovenski orao“ (dakle ne „velikosrpski“), bio simbol gerilskog otpora Hitleru, dok je vođa antifašističke koalicije, američki predsednik Truman, posthumno dodeljujući Mihailoviću orden Legije za zasluge prvog stepena u martu 1948. jasno naznačio: „General Dragoljub Mihailovićistakao se kao glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih snaga i posle kao ministar vojni, organizujući snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju, od decembra 1941. do decembra 1944.“
Svakako je tadašnji vođa slobodnog sveta kompetentniji da oceni Mihailovića od Kacina, koji je pripadao partiji koja je bila čuvar „diktature proleterijata“ na ovim prostorima i, kao takav, verovatno nema kapacitet da u potpunosti razume evropski projekat suočavanja sa tekovinama antidemokratskih režima. To mu ipak ne daje za pravo da pogrešno tumači vrednosti koje zastupa institucija koju predstavlja.
Autor je politikolog
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
