Kad bismo imali Pulicera

Đorgović moje skromno ime spominje u drugom retku uvoda u knjigu. Kaže da sam mu predložio da napiše seriju tekstova o memoarima državnika i pisaca. To je tačno.

Neobično je u našem srpskom svetu da ti neko prizna zaslugu, ma bila ona i ovako beznačajna kakva je moja. Đorgovićeva velikodušnost nije, mislim, samo izraz vaspitanja i moralne discipline koju svako vaspitanje zahteva, nego je – verujem: više nego bilo šta drugo – ona izraz samosvesti o sopstvenim mogućnostima. Zahvaljuju se veliki, nikad mali. 

U izvesnom, strožem smislu, moje bi sudelovanje na ovom okruglom stolu bilo, dakle, nekakav sukob interesa. Što to ipak nije slučaj, stvar je vrlo prosta: moje učešće, što se ove knjige tiče, počinje i završava se u onome spomenutom njenom drugom redu, i u one tri reči zahvalnosti koje dovoljno opisuju moj udeo. Sve je ostalo, dabome, slava Momčila Đorgovića. 

I sad kad sam, sam, ovako sebi razvezao ruke, uzimam i slobodu da pred nekoliko profesora, iznesem par gledišta o Đorgovićevom naporu.

Najpre: to je napor nesvakidašnji. U fizičkom smislu čak – to je čitanje brda knjiga. U autorskom smislu – to je ispisivanje stotina stranica teksta. U moralnom smislu – to je zauzimanje jedne izrazito lične pozicije prema ljudima, događajima i naciji. 

Važne su mi ova druga i treća stvar. Najpre, ova knjiga napisana je jednim stilom i jezikom za kojeg ne znam da li ga je ovakvoga bilo kod nas, u našem novinarstvu. Hrvati su ovakvu eruptivnost iskaza koja se sreće kod Đorgovića našli u Krleži, i, kad je o novinarima reč, kasnije u Denisu Kuljišu. Možda će drugi učesnici ovoga razgovora ukazati na to ko je Đorgoviću u tome smislu predak u našem pisanom nasleđu. Pada mi na pamet Pera Todorović, Đorgović ga spominje, od njega je i počeo ovaj veliki svoj  rad, od njega je uzeo naslov serije koju je pisao za Danas. Ako se ispostavi da je tako, nema razloga da ne bude zadovoljan: ne može biti u boljem društvu. Pera Todorović je primer dobroga pisanja.

Druga stvar je još složenija od prethodne: koja je to istorija koju je Đorgović pokušao da ispiše. Ja govorim da je to jedno novo čitanje prošlosti, ali, koliko sam razumeo Đorgovića u našim razgovorima, on nije sklon da to prihvati. Svako vreme to ima, to novo čitanje prošlosti, i tu nema odgovora – misli on – na zagonetku njegovoga poduhvata. On je tu, evo mu pitanja za komentar. U svakom slučaju, on je prevrnuo mnoga saznanja, i osvetlio ljude i događaje na načine koji do sada nisu bili praktikovani. I naročito brutalan bio, recimo, kod Rodoljuba Čolakovića, ali zašto da ne, i kod Svetozara Markovića. 

2. Hegel 

Đorgović nije prvi put u istoriji. Raniji njegovi radovi i interesovanja kazuju da mu je to sfera kretanja. Pisao je o Đilasu, pisao o Rankoviću, njegove proze („Srpski valcer“) nikad nisu bez istorije. Ne mogu bez istorije. On ne može bez istorije.

Ali: uvek se nekako u javnim debatama postavi pitanje njegovog profesionalnog statusa. To: novinar, to: on je novinar, to se javlja kao problem. Mi smo pomalo prokažena profesija, mi ne smemo ono što drugi koji imaju pero u ruci, smeju. Ali, ja bih rekao da je on negde tamo gde Herman Broh određuje naš ljudski trenutak: ni više novinar ni još istoričar. To je za mene Đorgović. Kao da ni jedno ni drugo ustvari neće da bude. Ali, šta onda hoće? On hoće da bude esejist. „Čudo eseja“, koje otvara neograničene mogućnosti i formate interpretacije, on je uzeo za sebe u ovoj knjizi, ali ne kao čudo proizvoljnosti nego kao čudo produbljenog, višestranog, ambivalentnog istraživanja, kao čudo avanture duha. 

Ja hoću da vam kažem i sledeće: Đorgović je novinar koji čita Hegela. Koji je čitao Hegela. Možda jedini novinar u Srbiji koji to radi. Miša Vasić možda još, i niko verujem više. O sebi neću da govorim.

Neću ovim da opsenim prostotu. Nije to stvar nekog novinarskog kompleksa i snobizma. Hegel tu nije slučajno. On je izgleda Đorgovića mnogo čemu naučio. Pre svega tome, da stvari nemaju kraja, i da se mogu i moraju uvek gledati dijalektički, i samo dijalektički, i nikako drugačije.

U tome ću smislu nešto dodati: kad Đorgović otkriva neku stvar on je ne otkriva kao recimo naš mlađi kolega Bazdulj – tako, naime, kao da je svet prvi put vidi onda kad ju je on prvi put video. Đorgović priznaje – to se oseća, kad se on čita – da je on stigao posle drugih, ali da ima da kaže nešto drugo. I to drugo, govorio je u knjizi dugačkoga naslova „Tragedija jednog naroda – šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe“. Sećam se na ovome mestu – opet, verovatno, ne slučajno, jednog Đorgovićevog teksta o tome kako je sreo Radomira Konstantinovića na Kalenića pijaci, i kako žali što mu nije prišao. Prišao mu je, rekao bih, sad. Đorgović je bio u raznim društvima, ali se sasvim prirodno oseća i u ovome, društvu „druge Srbije“ iz čijeg je duha pisao ovu knjigu. 

Kod nas nema Pulicerove nagrade. Znam mnoge knjige koje su je dobile. Da je kod nas ima, ne vidim koja bi je knjiga mogla dobiti pre Đorgovićeve. I to će biti poslednja adoracija kojom ću ga večeras okititi, za ovim okruglim stolom.

Tekst objavljen u okviru specijalnog dodatka Danasa koji možete na ovom linku preuzeti u PDF formatu.