Kad demokratija dosadi

P { margin-bottom: 0.21cm; }

Platon je smatrao kako postoje četiri moguća politička (državna) uređenja gradirajući ih od najboljeg ka najgorem: aristokratija (vladavina umnih i plemenitih), oligarhija (vladavina grupe bogatih i moćnih), demokratija (vladavina naroda odn. većine) i tiranija (vladavina jednog demagoga i silnika). Onu prvu vladavinu ljudski rod ne pamti već mu je mitovi pripovedaju kao „zlatno doba“ iz pravremena, to je kao neki večni ideal. Realno dakle, u vremenu i prostoru, suočavamo se sa tri sistema. Degeneracijom oligarhije spuštamo se u demokratiju a degeneracijom demokratije pada se na dno dna u tiraniju. A da li se iz tiranije može početi novi ciklus povratkom u vladavinu vrlih muževa?!

Platon je živeo u antičkoj demokratiji Atine i dobro je uočio sve slabosti tog sistema. Veliki mislilac nije bio zaslepljeni patriota, on je osuđivao „svoj“ sistem i „svoju“ vladu. Značajno je da su najblistaviji umovi Atine prezirali demokratiju ne priznajući je za svoju. Uz sve razlike koje je sadržina pojma demokratija imala u antici i danas ostalo je nešto zajedničko: periodični izbori odnosno nekada izvlačenje kockom onih koji će na oročeno vreme upravljati državom.

Već četvrt veka evo umiremo od leka koji nam je prepisan kao svemoćna panaceja i stalno se iznova čuje kako krivica leži u tome da nemamo dovoljno ili da nemamo pravu demokratiju. Pri tom nam ne objašnjavaju kolika je doza „prave“ demokratije potrebna da bi pacijent oživeo? Shodno Platonovoj klasifikaciji, dve najmoćnije države sveta – SAD i Kina nisu demokratije. SAD su oligarhija prerušena u demokratiju a Kina je oligarhija prerušena u komunizam. Dok je u slučaju Kine to sasvim jasno za SAD nije te tako do danas Amerika za mnoge ostaje etalon demokratije. Uistinu, SAD ne bi bile to što jesu da su „prava“ demokratija kako to naši naivni ljubitelji zamišljaju. Naprotiv, kod nas cveta „prava“ demokratija – nad kojom se Platon zgražavao – demokratija pravog demosa, izvornog pučanstva koje bira sebi podobne da ga reprezentuju. U SAD se zna ko kosi a ko vodu nosi. Tamo biti izabran u Kongres ili za Predsednika ili za ministra znači poticati iz neke ugledne i bogate porodice ili pak biti izuzetan stručnjak u politikologiji, ekonomiji, sociologiji, istoriji… Ulaznicu za svet politike daju ili kapital ili znanje. Ali i jedno i drugo u službi odbrane sistema liberalnog kapitalizma i američke pozvanosti da se predvodi svet. Neće vam značiti ništa znanje ako ga uprežete u obaranje tog sistema utemeljenog pre više od dva veka. Vi morate jednostavno biti delom elite i deo fronta te elite koja po svaku cenu želi da se održi tamo gore. Pokazati da je Kina oligarhijska a ne komunistička (kakva je nominalno) lakši je posao. Tamo se već decenijama postupno uvodi kapitalizam ali bez prepuštanja uprave razbarušenim ljubiteljima bezobalnih sloboda. Oligarhijska sprega nominalno komunističkih rukovodilaca zajedno sa menadžerskim i kapitalističkim slojem uspela je da Kinu dovede na drugo mesto po bruto društvenom proizvodu. Šta bi bilo od najmnogoljudnije zemlje da je tamo pobedila ideja „tranzicije“ ili pokret sa Tjenanmena 1989. godine? Kina bi postala poprište ratova, raspala bi se na ko zna koliko delova a od ukupne populacije od 1,5 milijardi pretpostavimo da bi „samo“ 10% krenulo da beži na Zapad u Blagosloveni Raj Evropske Unije. Kinesko rukovodstvo nije se dalo obmanuti slatkorečivim parolama o demokratiji i ljudskim pravima koji vode u propast već je dalo prednost poretku i redu, ekonomskom napretku i postepenim reformama koje za sada rezultiraju kombinacijom kapitalizma (sve jačeg) i socijalizma (sve slabijeg). Šta bi ostalo od SAD kada bi tamo razbarušeni društveni autsajderi i ulični bukači došli na vlast? Sjedinjene Države bi se raspale a izbijao bi rat za ratom na rasnoj ili kojoj drugoj osnovi. Ovako, birali ovoga ili onoga, Republikansku ili Demokratsku stranku režim opstaje, oligarhija gospodari. Ovim ne želim da hvalim oligarhijski oblik vladavine već da pokažem da je on uspešniji i stabilniji od demokratije.

Niko se ne usuđuje da makar kao hipotetični odgovor na pitanje o uzrocima našeg propadanja navede uvođenje demokratskog sistema (pri čemu mislim na višestranački parlamentarizam). Kako su samo bili hrabri i odlučni naši ekonomisti (svi izašli iz socijalističkog šinjela) kada su 80-ih godina označavali tadašnji sistem socijalizma i samoupravljanja kao uzrok ondašnje ekonomske i političke krize. I naravno, isprva jako tiho (jer to je tada bila jeres!) pa sve glasnije otkrivali su spasonosno rešenje: usvajanje političkog sistema demokratije i ekonomskog sistema „liberalnog“ kapitalizma bez ikakve državne regulacije. Danas pak niko, usred svetske ekonomske krize, nema kuraži da optuži sistem po sebi već govore da je kriza zbog toga što nismo sproveli „stvarnu“ demokratiju i „stvarni“ kapitalizam. Današnja kriza koja je kudikamo dublja zahtevala bi dosledan zaključak kako je sistem krivac i da ga nikakvo parcijalno popravljanje niti šminkanje neće poboljšati!

Vreme nam je da priznamo sebi da su demokratija zajedno sa kapitalizmom za nas bili čisti promašaj i put naroda i društva u propast. Da bi neko u SAD postao član Parlamenta ili Vlade ili da se useli u Belu kuću taj treba da ima novac ili ime ili karijeru ili najbolje sve skupa. Nije šala upravljanje državom. Zapitajmo se odakle novac našim političkim liderima i njihovim strankama? Da li su Nikolić, Vučić, Tadić, Jovanović, Čanak, Pajtić, Šešelj… zaradili milione u nekom preduzetništvu pa ih sada troše na politiku? Za registrovanje političke organizacije zahteva se deset hiljada potpisa overenih u sudu po tarifi od deset evra za potpis. Što dovodi do vrtoglave sume od sto hiljada evra samo za registraciju! A za dobru organizaciju treba imati u svakom opštinskom mestu kancelariju i bar jednog plaćenog čoveka. A šta tek reći za čitavu cirkusijadu pred izbore: plakati, prospekti, bildbordi, majice, kape, zastave, putovanje od mesta do mesta sa iznajmljivanjem bina i ozvučenja, sa dovođenjem svojih ljudi autobusima, spotovi na radiju i televiziji… Ko to plaća? Odakle? Šta očekuju finansijeri od onih koje su finansirali? Od sveg tog cirkusa koji se zove „vladavina naroda“?!

Konačno, ko će naterati „narodne izabranike“ da poštuju sopstveni program i obećanja kojima su osvojili glasove i vlast? Niko im ništa ne može. Mogu da rade šta hoće odmah po zatvaranju birališta. Mogu da izazovu i rat iako su govorili o miru. Mogu i da izgube rat – pašće na prvim izborima, primiriće se malo pa će se na nekom sledećem „narodnom izjašnjavanju“ vratiti na vlast i sve će biti zaboravljeno, sve će im biti oprošteno.

Vratimo se Platonu. On piše da kada demokratija dosadi i dojadi svima i pokaže se potpuno nesposobna i korumpirana, kada dovede zajednicu do ruba propasti onda se pojavljuje spasonosni tiranin u liku čoveka iz naroda i za narod. Taj će u početku zaista učiniti nešto dobro za narod i narod će ga oduševljeno prigrliti. Kad tiranin poubija i protera sve koji su umni i plemeniti, sve koji vide kuda vodi njegova vladavina, tada se on okreće protiv naroda i tada kuku lele svima. Vladavina većine predstavlja tiraniju nad najboljima. Nikada sloboda nije bila volja niti želja naroda (većine) već naprotiv. Beslovesna svetina oduvek je želela uništenje najboljih. Broj glasača u demokratiji važniji je od svih programa i načela. „Javno mišljenje“ to je nasilje prosečnosti i bede.

Autor je književnik i istoričar