Kad Englezi od obične ribe prave svetsku senzaciju

Vriskanje, cijukanje, tupi zvuk izvrnute flaše piva u želudac, nadovezao se i na proslavu moje i Jelenine veridbe, koja se desila, nenadano za nju, a sasvim spontano za mene, u obližnjem parku.

Objavi naših zaruka, tako su, u razigranom lepetu emocija, prisustvovali Jelenin otac Stipan, ležerni inženjer digitale, supruga Andrea, ovdašnja učiteljica, i njena majka Ljubica, ponosna Zagrepčanka.

A ja, uz hrpu nakupljenih knjiga, što iz Waterstonesa, što posredstvom darova, otvaram ovaj dnevnik, kao uspomenu na još jedne jasno obeležene londonske dane.

Četvrtak, 28. decembar: Omaž Milošu Crnjanskom, koji je od 1953. do 1965. živeo na adresi Kvinzvej, W2, prognanom piscu možda je i donela ponešto utehe usled ostavljene domovine, ali koja sad, kad su i Rusi, i Kinezi, i Pakistanci, i Arapi, pootvarali svoje dućane i na ulicu isturili svoje suvenire, promptno ubija mir.

Mogu zamisliti samo kako li je bilo sirotom gospodinu izaslaniku na strani, kad je morao da londonske vlasti ubeđuje da je i on nekakav pisac, od ranga, od zasluga, talentovan, toliko da je bez književnih predaka, posebno kad je u Jugoslaviji njegovo ime već otvaralo vrata, pa makar ona bila i od aviona kojim se bežalo od ratom zahvaćenog kontinenta.

Englezi, što je i za očekivati, nisu ni glavu okrenuli kad je Miloš Crnjanski iznosio dokaze književnog genija, ali bar danas mi, njegovi čitaoci, ne moramo da obijamo pragove nadleštva Kenzingtona, i tražimo tragove piščevog postojanja, kad, eto: zakucana je tabla!

I uvek možemo dokonim Slovenima, kojima je već preko glave i Britanskog muzeja, i Nešenel portret galerije, a ponajviše Big Bena, i Londonskog oka (londoneye.com), da iz Srbije, dovučemo, recimo, Roman o Londonu, koji se začinjao i stvarao u ovom gradu.

Petak, 29. decembar: S druge strane, Borislav Pekić živeo je na Lenoks gardensu, SW1, skoro tri milje dalje od prebivalištva Crnjanskog, ali apsolutno svojom voljom i nedvomislenom odlukom da se ode iz Jugoslavije, što dalje od uzaludnog srpskog književnog života.

To je bila jedna od Pekićevih adresa, gde je živeo sa svojom suprugom Ljiljanom, i kćerkom Aleksandrom, ali koja je, verovatno, i najznačajnija, jer tu se okončao ciklus Zlatnog runa, i ispisalo Besnilo; tu je iskustvom prikupljao materijale za Pisma iz tuđine, i uz saradnju sa BBC pisao Sentimentalnu povest Britanskog carstva.

Bez iluzije u pogledu engleskog gostomprivstva, kakvu je po svemu sudeći imao Crnjanski, on nema dilemu šta predstavlja pisac u tuđini: „Govoriti o piscu u tuđini nije što i govoriti o ma kom čoveku u toj tuđini.

Za ljude je jezik pomoćno sredstvo egzistencije, prilagodljivo zajednici u kojoj se živi. Za pisca je ono – jedino.

On može sve promeniti, pa i zemlju, no, osim izuzetno, ne i jezik svojih dela.

“ Zato se i prirodnim čini, tu nema dileme, da se Pekić vrati zemlji porekla, i u njoj pohrani značaj svoga genija.

Mi, u pogledu toga angažmana, možemo diskutovati o recepciji njegove političke uloge, porazu kao kandidata demokratske opcije, potrebi da se predstavi i kao član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića, ali ulogu memoara Godine koje su pojeli skakavci nećemo dovoditi u pitanje, premda nam je odstupnica od komunističkih vremena još uvek potrebna.

Pa, ipak, čini mi se, još se Pekiću nismo propisno odužili.

Spomenik na Cvetnom trgu, rad vajara Zorana Ivanovića, nije dovoljna, iako lepa, počast.

Subota, 30. decembar: Jelo se ovih dana dobro, nekad toliko dobro da mi se činilo da je živeti sa ovim family circleom (ne smem zaboraviti pomenuti i milu Nađu, Andreinu kćerku, koja je odnedavno zagrabila stazama novinarstva) zapravo jedna, neprestana, živa, kraljevska gozba, što u nepresušnoj ponudi obnavlja rojalističko dostojanstvo.

Priznajem, na trenutke, blagodareći srpskom kulinarskom duhu, beše mi čudno što nema svinjskog mesa, vrele lepinje, i na ulju isprženog krompira, ali se čulo ukusa vrlo brzo prilagođavalo školjkama iz engleskog mora, u testenini sa slatkim prelivom (Mussel Chowder), jagnjećim mlevenim mesom zapečenim sa slojem pire krompira, oblikovanog u kocki naše slane torte (Shepherd’s Pie), brancinu i piletini u kari sosu (Chicken Pathia Curry), začinjene poslasticom u vidu Cinnamon Rolls.

Ispitivanje engleske kuhinje nije moglo proći bez Fish & Chips, nacionalnog ponosa, ali mi je čak i od tako pažljivog spremanja ribe, u totalu očišćene od kostiju, i naduvano zdravog krompira, ipak bilo malo muka, jer se vrelina morskog ploda uvalila u stomak brzinom suđene pretnje za dijetom oslabljeni želudac. Ostavši još neki sat aktivan, bazajući po tržnom centru Vestfild, prokleo sam za ceo život potrebu Engleza da od obične ribe prave svetsku senzaciju.

Nedelja, 31. decembar: Stalne muzejske postavke Londona, od superintegrisanog Britanskog muzeja (čije delove Partenona još uvek uzaludno potražuje grčka vlada) do Impirijal vor mjuzeuma (u kojem se ljubomorno čuva tradicija britanskog otpora evropskom zavojevaču), obišao sam proletos, kad sam u julu, zajedno sa Jelenom, bio u prvoj poseti Engleskoj. Još tada malo je šta ostalo za videti od velikih galerija i prezentacija.

Ali po uspešnom pronalasku čuvene zebre na Ejbi roudu (o kojoj ću pisati u sledećem zapisu), nabasali smo u gnezdu Maresfild gardensa, ušuškanu kuću, sa zadnjom baštom, koja je od jula 1986, na zalaganje Ane Frojd postala Muzej Sigmunda Frojda.

Veće pravo na oduševljenje ostavljam Jeleni, premda žarko želim da ostvari svoje želje u pogledu angažmana u oblasti psihologije, a ja sam, kao i svaki umetnik, kome je stvaralački prostor nasušna potreba, ostao zadivljen radnim kabinetom proslavljenog psihoanalitičara. S leve strane, u centru, pozicioniran je Frojdov sto na kojem je sumirao i analizirao beleške nastale iz procesa lečenja, kombinovan sa posebnom dizajniranom stolicom, da olakša momente naprezanja i razmišljanja.

Preko puta čuveni kauč, sa više slojeva jastuka, na kojem je pacijent otkrivao svoje podsvesne svetove, objašnjavajući, u slikama, borbu Ida i Superega. Nasuprot kauču, dva metra široki redovi raznovrsnih naslova iz oblasti književnosti, psihologije, antropologije, arheologije.

A ako bi pogledao na drugu stranu, desno od vrata, pogled bi mi se suočio sa jednom od najvećih kolekcija antikvarijata, sitnih figura koje je Frojd dovlačio iz zemalja Mediterana, toliko unikatne da su lica tih okamenjenih ličnosti, štaviše znakova, mogla u ljudskoj psihi da pronađu esenciju postojanja.

Ponedeljak, 1. januar 2024: Buđenje tromo, sporo, nikakvo, već kako smo navikli da ustajemo nakon novogodišnje euforije, i famoznog odbrojavanja, od deset do jedan, kad se naivno misli da od prošlosti više ništa ne zavisi, pa budućnost (p)ostaje glavna referenca naših još famoznijih New Year resolutions.

Ne uspevši više da sklopim oči, silazim na kafu i listam Wifedom Ane Funder, jedan od retkih prikaza života Orvelove supruge Ajlin.

U glavi mi, kao na smenu, bubnjaju pesme sa Abbey Roada. Something se uvlači u Come Together, a sa ostalim numerama naginju ka masterpisu Here Comes the Sun. Nisu mi bez razlog Bitlsi u glavi: pre samo par dana čudio sam se koliki broj turista izigrava magarce, pokušavajući da rekreira čuvenu fotografiju kad Džon Lenon, Pol Mekartni, Ringo Star i Džordž Harison prelaze pešački prelaz na Ejbi roudu.

Tu je pored i muzički studio Abbey Road Studios, ali pored njega se, očekivano, samo manjina fotografiše: važnije je bar preći zebru ako se za muziku nema talenta.

Utorak, 2. januar: Mokre ulice i prokleta londonska kiša. Ona kad pada nema nameru da stane.

Može nebo da bude izuzetno vedro, čisto, da na njemu ne vidite nijedan oblak, bio mrk ili beo kao sneg, ali će kiša padati, kao da joj dat zadatak od visokog božanstva, da truje civilizaciju, dok ova ne izdahne, umorna od mokrih cipela, blatnjavih nogavica i nakvašene jakne.

Jer bez jakne, na svetlucavim anđelima okićen Ridžent strit izlaze samo rođeni Englezi.

Autor je književni kritičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.