Kad Informer hvali akademika

Na prvi pogled, on je poklonik liberalnog individualizma, pošto do dosade ponavlja tezu da je Akademija skup „ukletih individualaca“ koji kao takvi mogu nastupati samo u svoje, ali ne i u ime institucije čiji su članovi. Oni ne mogu, kaže on, saopštavati svoja zajednička ili većinska saopštenja o krupnim problemima našeg društva, jer Akademija nije politička partija. Pomislilo bi se da je reč o ideološko-politički neutralnom intelektualcu koji stoji na podjednakoj distanci i od vlasti i od opozicije. Završne Vučićevićeve rečenice, međutim, demaskiraju predsednika kao boga Janusa, boga sa dva lica: jedno od njih je navodno ono koje nam saopštava njegovo lično stanovište o društvenim problemima, a drugo ono koje nam svedoči da su njegova lična mišljenja na prikriven način u tesnoj sprezi sa ovdašnjom vlašću. „Ima pravo predsednik SANU, verovatno najveći živi srpski intelektualac, doktor Vladan Kostić, budućnost je najskuplja srpska reč. Budućnost a ne Kosovo.“ Nije ovde samo reč o Kostićevom odnosu prema Kosovu (koji se podudara sa Vučićevićevim), već o pohvali kakvu do sada nije dobio nijedan naš predsednik Akademije od onih koji su stupili u bezrezervnu službu vlasti (čak ni u Brozova vremena). Koliko je meni poznato, akademik Vladimir (ili Vladan, kako ga od milja zove pomenuti novinar) Kostić nije se distancirao od do sada nezabeleženih uzdizanja u nebesa njegove ličnosti čiji je autor „poznat“ po svome „tolerantnom“ odnosu prema drugačijim mišljenjima“ukletih individualaca“. Takve vrste pohvala, nažalost, ne uzdižu već srozavaju ugled SANU.

Sada postaje potpuno jasno zašto predsednik SANU posmatra Akademiju kao puki konglomerat pojedinaca a ne i kao ustanovu koja se svuda u civilizovanom svetu tretira i kao jedan od glavnih kritičkih stubova društva čiji članovi obznanjuju svoja saopštenja (doneta konsenzusom ili većinskim glasanjem) o nekim ključnim pitanjima društva, ako ocene da je to potrebno. Obznanjujući ta i takva saopštenja, oni ne gube nimalo od vlastite individualnosti niti nastupaju kao politička partija. Naprotiv, time oni potvrđuju autonomnost i nezavisnost, dostojanstvo i čast Akademije kao institucije koja počiva na primatu individualnih prava. Insistirajući samo na Akademiji kao pukom skupu pojedinaca koji uvek nastupaju u svoje lično ime a nikad i u ime Akademije kao celine, predsednik SANU zapravo želi da potpuno blokira njen kritički potencijal i da je tako postepeno stavi u slugeranjski odnos prema vlasti, jer je on – sada o tome nema dileme – njen puki prirepak.

Kada je on kao predsednik naše najviše intelektualne ustanove pozvao njene članove da se izjasne o plagijatima naših visokih političkih funkcionera? Kada je on pozvao članove SANU da daju svoj sud o tome da li u našoj zemlji postoji pravna država sa odgovarajućom podelom vlasti, tj. formalno-pravne garancije za nezavisnost našeg pravosuđa, nezavisnost koja se određuje ne frazeološkim parolama već načinom izbora članova najviših pravosudnih organa? Kakav je stav zauzela naša Akademija o kritici Venecijanske komisije koja se odnosi na novu reformu našeg sudstva koja bi da zameni njegovu dosadašnju potčinjenost izvršnoj vlasti na osnovu principa „nije šija, nego vrat“? Da li ovaj navodno najveći srpski intelektualac na iole konkretniji način izložio kritici očiti cenzorski duh koji vlada u našim glavnim medijima, čime se uskraćuje elementarno pravo „ukletim individualcima“ da iznesu svoja kritička razmišljanja u njima o negativnim fenomenima u našem društvu?

Tu nije reč o pogledima na svet, supstancijalnim teorijskim koncepcijama ili o ideološko-političkim pitanjima u vezi sa kojima se u pluralističkom društvu ne može stvoriti iole širi konsenzus već o formalno-pravnim uslovima neophodnim za uspostavljanje normalnog liberalno-demokratskog društva u kojem će samovolja vlasti biti ograničena na legalan način. Svako ko sebe smatra kritičkim intelektualcem, a posebno akademikom, morao bi se uključiti u borbu takvoga tipa, jer u vezi sa tim pitanjima se može, u načelu gledano, postići široki konsenzus.

Ovakvom pasivizacijom Akademije kojoj je na čelu, Vladimir Kostić stvara od nje oportunističku instituciju koja će, zbog svoga podaništva, sve više biti izlagana preziru ne samo kritičkih intelektualaca, već i svake vlasti, jer će je svaka vlast tretirati kao vlastito manipulativno sredstvo, a ne kao kritičku instancu čijih sudova i ocena treba da se plaši.

Veliki filozof Rasel kao da je mislio na karakterološki profil ljudi kakav je i gospodin Kostić: „Imamo dve vrste morala, jednu uz drugu: jednu koju propovedamo, a ne praktikujemo, i drugu koju praktikujemo a ne propovedamo“. Čini se da predsednik SANU intelektualca „koji pliva protiv struje“ zamenjuje intelektualcem pognute glave, kako bi stekao blagonaklonost vlasti kao vlasti, dajući svoj um, kako bi to rekao Vuk Karadžić, „pod arendu“. Termin intelektualac ne podrazumeva obrazovanu i stručnu ličnost potkupljenu sinekurama vlasti, već ličnost sa nezavisnim mišljenjem spremnu na rizik ekskomunikacije iz privilegovane elite koja društvo vodi u bezdan.

Uveren sam u to da većina naših akademika ne pripada apologetskoj inteligenciji koja se prodala za sitnu apanažu i za prolazne mrvice moći koje joj dodeljuje vlast, već da teži da bude dostojna slobodarskih tradicija naših velikih mislilaca koji su proslavili Srbiju u svetu. Ako postignu širi konsenzus o pomenutim stvarima, ništa ih neće moći zaustaviti. NJihovo kritičko delovanje kao autentičnih akademika-intelektualaca jeste uslov svih uslova preporoda Srbije. Srbija im to nikada zaboraviti neće!

Autor je direktor Međunarodne filozofske škole Felix Romuliana