Kad je „žuti Bujke“ morao da se pobuni

To su stručnim rečima potvrdile, recimo, svojim nalazima dve naučnice, medijske analitičarke, a na talasu građanskih i opozicionih protesta koje je „državna“ televizija i kad ih nije ignorisala u svakom pogledu bagatelisala, potcenjivala i omalovažavala kao javnu i političku činjenicu,  pri čemu joj je, da ne grešimo dušu, naruku išla i simbolično zašiljena i uprošćena priča o „minutažama“ za proteste i opoziciju.

Ti su protesti rešenje videli u – ostavkama, pre svega u ostavci D. B. paradigme. A na tome ova tema može najbolje da se rasvetli. Šta bi ova ostavka mogla da donese u suštinskom vrednosno-moralnom smislu? Programski, da ponovim, bila bi i dalje – samo posledica.

U najprizemnijem (pa i PIO) smislu postavlja se pitanje koji je interes, pritisak, veza, ucena mogla da direktora TV odvrati od pristajanja da mu se doda mandatić i preko zakonskog uslova za penziju? Zar ne bi  penzionisanjem kao „kecom na deset“ sačuvao bar malo časti ali i onog vrednosnog i profesionalnog pedigrea na osnovu kojeg je dospeo na to mesto? Prividno i u nekoj meri – da!

Ali, trenutak za tako šta je već bio davno propušten. Moralna pobuna, otpor, nepristajanje moralo je uslediti već onog (sad dosta davnog) trenutka kada je Vučić u jednoj od rafalno narastajućih uloga promovisao sintagmu „žuti Bujke“ kao način da omalovaži, oblati i čitav taj medijsko-profesionalni  i konačno demokratski korpus, a ne da ponizi samo njega i sve svede na partijsko-politički plan.

Jer, kadroviranje za ovakva mesta, položaje i uloge, nismo naivni, uvek ima i tu komponentu, ali se ona u ovom slučaju nije svojevremeno mogla svesti na partijsku poslušnost („partijsko zapošljavanje“) kako Vučić godinama invektira u ovaj izbor, znajući i sam da nije tako, ali istovremeno proklamujući i sistem i buduću praksu da tako mora biti. Jer, bez sumnje paradigma Bujošević je u trenutku izbora u tom vrednosnom smislu bio oličenje dobrog i umerenog, demokratski i proevropski orijentisanog profesionalca u žurnalizmu.

To što su i vladajuće partije u vreme postavljanja „Ž. B.“ imale, bar načelno, slična opredeljenja, ne može se stavljati ni njima ni kandidatu na dušu kao problem, a još manje vrednostima koje su bile na talonu. Zato je i dalje (moralno) diskutabilno čega se pristajanjem (pristajanje na sve – jedna od glavnih naših „identitetskih“ mana) – svoje „žutosti“, ili principa? I je li to isto? I da jeste, šta je sa odgovornošću za pomenutu degeneraciju javnog servisa!?

Paradoksalno, u prvom trenutku po „prevrtanju ćurka“ se i diktator u nastajanju/uzdizanju formalno (i prevarno) izjašnjavao za slične vrednosti. Da li smo svi zajedno mogli već tada da u tome vidimo, kako često ponavljam,  njegovo“neprežaljeno i nepreležano“ radikalstvo koje će u ovom pogledu dospeti do jedinog što on želi da razume i nametne – partijska pripadnost i „idejna“ pozicija koja podrazumeva samo bespogovornost u odnosu na njegove stavove koji su pritom često kontradiktorni i ambivalentni? Nismo, zato je sad sve svedeno samo na puku tehnologiju postavljanja (poslušnika) na funkcije, te ono što je Vučiću „prirodno“ i logično mora biti i za druge. Ali, u ovom trenutku izgleda kao da su svi pristali na to – i „žuti“ i kolege.

I tu smo na principijelno, možda, još važnijem terenu: prisetimo se, da li su se i kako tada, u tom trenutku kad je pljuvanjem po Bujketovoj „žutosti“, kad je omalovažen i politički i vrednosni aspekt kadroviranja poneli ne samo on, nego i svi drugi oko njega.

Kolege, nezavisne medijske institucije, komisije, tela pa i ona u kojima je on bio istaknuti član, udruženja… kako one partije i istaknuti građani koji sada (u dobroj meri s pravom, kad je sve već obrukano i zagađeno) traže ostavku, verujući da ona može nešto da reši, a ne vodeći previše računa o ovde neposredno prethodno rečenom.

Naravno, to izostalo reagovanje nije moralo da bude samo „odbranaško“. Moglo je da bude i podrška čoveku da lakše odstupi ako se upozori na to koliko je oblaćen, i još više da nije baš moralno ni nastaviti posao pod takvim blatom.

Ali, ni paradigma D. B. ni javnost, ni politika ni struka ni tada ne bi do kraja uspeli da odbrane čast ako je imaju i koliko je imaju. Možda je pravi trenutak i tada već bio prošao.

Malenkosti ovog autora učinilo se da je uhvatila možda poslednji trenutak za tako nešto, kako je napisano, sproleća 2015. kada je NUNS-u predložila peticiju/akciju PREMIJERU, NEMOJTE DA VIČETE NA NOVINARE, NISMO VAM  MI MINISTRI! (pogledati na sajtu www.danas.rs)

Iako „u načelu“ prihvaćena, od te inicijative „u pojedinostima“ ništa nije bilo, a posle su došla i „klečanja novinarki“ i pojačanje osionosti „velikog psovača“. Sporadične i neadekvatne reakcije javnosti usmeravane su na psovačeve psovke, a nisu dovoljno i na mizerni moralni integritet onih oko njega, na nominalno visokim funkcijama koji (ko zna zašto sve) trpe uvrede („ćuti, tamo“, „isključi mobilni“) ali i one do nivoa zbog koga bi se u kafani potukli, a na vašaru zvanom država Srbija na to ne pomišljaju sve do sramne poniznosti onog Udovičića, koji odgovara, tako je, vređaj me još više.

Proklet da sam, mene sve to podseća na onu nemačku priču – kad su došli po komuniste, pa po Jevreje… ćutali smo jer nismo to bili mi, a kad su došli po nas…

Slična je i „šira medijska slika“ Srbijice. Donose se rezolucije i strategije koje valjda treba nekako volšebno da deluju valjda zračeći same od sebe. Čim EUbirokratskim jezikom izgovoriš „projektno finansiranje“, problem se rešava sam od sebe kao kad izgovoriš „Sezame, otvori se“. Dočim o tome odlučuju nemoralni pokvarenjaci u komisijama kojih ima višestruko više od onih  40 razbojnika iz bajke.

Takvu iluziju o „čarobnim rečima“, doduše u našoj stvarnosti čine uverljivim „čarobnjakove reči“ poput „Drobnjak, asfaltiraj čoveku put do kuće!“ I bude put? Ali to može samo naš Ali-Baba lično, a ne i njegovi „razbojnici“ u onim komisijama, pa su zato njihovi marifetluci još dublje „ispod žita“. Jer prljav posao ne samo da moraju da obavljaju vaninstitucionalno, već i bez Njegovog znanja, i Njegove odluke kao odluke jedine institucije koju on sam promoviše, a oni joj klimoglavno saslužuju.

Nemoral, elementarna nečestitost i nečasnost sastoji se, dovoljno je samo reći, u tome što se pomenute strategije i rezolucije, očigledno je, donose baš s namerom da se izvrdaju, ne sprovedu, da se zamažu evropske i oči domaće javnosti. Pri čemu, osim opstruiranja i sopstvenih tobožnjih napora da se one izrade i sprovedu, dodatno se u sve unese prevarnost i lažljivost.

Pogledajmo slučaj, kao bojagi, nove medijske strategije na kojoj rađaše sva sila državnih i medijskih komisija i natkomisija, u kojoj se uključivaše najviši organi i njihovi kabineti i koju slavljahu i nezavisne medijske institucije kao dobru zamenu za onu takođe solidnu i na isti način promovisanu, ali nažalost nesprovedenu i miniranu (dovoljno je o njenoj sudbini samo pomenuti vampira zvanog Tanjug). Da bi se – šta – pokazalo da je ona iza leđa medijskih udruženja poslata „tamo gde treba“ sa izmenama i izbacivanjima pojedinih „pasusa“ u kojima će se kasnije naći kvarni temelji i za  poslovne mahinacije sa mrežama, provajderima i svakojakim „institutima“ koji su kao podvala uneti u društvo i medijsku stvarnost nezrele da ih imaju, a kamoli „implementiraju“, kako se sad izgovara glagol sprovoditi.

Iscrpljivalo se u radu, manipulisalo i proklamovalo nešto što je u startu pravljeno za ukrasnu i neodoljivu mašnicu na „mačkovom repu“. Pogledajmo to iz moralnog ugla – vrhunski nemoralno.

Eh, da je samo sa medijima tako! Naprosto, ova neodgovorna i neobavezujuća „politika“ metastazira u svim segmentima društva, gde god zagrebeš!

Autor je novinar, vlasnik nekoliko ostavki, otkaza i „rupa u stažu“ iz domena ove teme