Kad kesteni počinju da zriju

Stari bicikl naslonjen na klupu. Princ, prekrstio koščatu nogu, preko druge. U ruci drži beretku.

Zaustavlja se tamna limuzina. Prvi ađutant izlazi, otvara zadnja vrata, izlazi maršal u savršeno skrojenom odelu i neizbežnim šeširom na glavi. Prilaze jedan drugom, srdačno se rukuju i polaze u jednu od šetnji i razgovora, Topčiderskim šumama.

Viđali su ih iz daljine, u to vreme malobrojni šetači, većinom pripadnici Udbe. Viđali su maršala i princa. O čemu su razgovarali?

Maršal, sin Marije i Franje. Princ, prvi sin kralja Petra I Oslobodioca i Zorke, kćeri crnogorskog kralja Nikole I. Maršal, sedmo od petnaestoro dece. Princ, stariji brat Aleksandra I Karađorđevića, Ujedinitelja. Maršalov deda, Martin. Prinčev deda, knez Aleksandar Karađorđević.

Šetnje i razgovori dve osobe, čiji su životi bili toliko različiti, a sa toliko dodirnih tačaka, po mestima, datumima i ličnostima, zapravo čine životnu i sudbinsku celinu. O čemu su pričali, ostaje tajna. Možemo samo nagađati.

Maršal u odelu, princ više nego skromno obučen. Maršal niži rastom od princa, ali su obojica imali gospodske manire. U hodu, uspravni. Korak čvrst, vojnički. Pokreti ruku svedeni. Razgovaraju. Zastaju. Okreću se jedan prema drugom. Oseća se uvažavanje.

Da li su protrčali nekad, kroz vreme, pored njih, bivši predsednik Vlade Garašanin i ministar vojni Blaznavac, jureći prema Beogradu da spreče državni udar i onemoguće smenu dinastija, tog dana kada je ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku? Trčao je i britanski poslanik Longvort, a ko bi drugi nego Englezi i ko zna još ko?

Možda su videli nedaleko od njih, Gavrila Principa, kako vežba gađanje iz pištolja i puca u drvo, zamišljajući Ferdinanda.

Metu su mu pridržavali budući nobelovac Andrić i predsednik Vlade Nikola Pašić uz mentorsku pomoć Dimitrijevića Apisa.

Sklonili su se dosta daleko od mete, kada je počeo prakticirati pucanje, jer kakav je strelac bio Princip, ubio bi ih prvim mecima.

Jedna od tema njihovih razgovora, mogla je biti, da li je Pašić zaista znao da se sprema atentat na Franca Ferdinanda?

Mada mu je teže pitanje postavila unuka, jedne večeri: „Da li ti, deda, pre nego što zaspiš, staviš bradu iznad ili ispod jorgana?“ Od tada je Pašić počeo da pati od nesanice, jer nikada ranije nije razmišljao o tome.

Da je unuka bila upornija i da ga je pitala: „Deda, da li si ti znao da se priprema atentat na Franca Ferdinanda?“, odgovorio bi deda u sekundi: „Da, znao sam“ i utonuo bi u san.

Zasigurno nije sanjao da će devedeset godina kasnije, oficiri srpske vojske, uz podršku tadašnje vlasti, u Topčiderskoj kasarni, zlikovački ubiti dva mlada vojnika na straži, samo zato što su videli ratnog zločinca Mladića.

Možda su maršal i princ, u šetnjama, preskakali „binjektaš“, kamen sa koga se nizak rastom, knez Miloš Obrenović, peo na konja ispred svog konaka, u kome je proživeo poslednje dve godine svog života i u njemu umro 1860.

Princ je pričao o svom uništenom životu, od strane najbližih Karađorđevića, ali i da je bolje prošao od svog pradede Karađorđa, koji je u mladosti ubio svog oca i rođenog brata, a on sam ubijen po naređenju knjaza Miloša Obrenovića. Vožda izdaje njegov rođeni kum Vujica. Karađorđu je sekirom odsečena glava, sa koje je odrana koža, usoljena i ispunjena pamukom i slamom. Miloš šalje njegovu glavu sultanu u Carigrad, kao dokaz svoje odanosti.

Simpatičan odnos, unutar i između dve dinastije.

Imali su nešto zajedničko maršal i princ i možda su i o tome razgovarali u šetnjama Topčiderom. U vreme kada je prinčev mlađi brat, kralj Aleksandar I Karađorđević, uveo šestojanuarsku diktaturu, između ostalog, raspustio Narodnu skupštinu i zabranio rad svih političkih stranaka i princ i maršal bili su u zatvoru. Maršal proganjan kao komunista, a princ kao stalna opasnost mlađem bratu Aleksandru I.

Možda je princ pričao maršalu da su ga Nemci, koji su sve zatvarali, njega oslobodili iz zatvora, pred kraj Drugog svetskog rata i da je komunistička vlast imala više razumevanja za njega, od rođenog brata.

Šetali su Topčiderom, maršal, možda zbog nostalgije za šumom, a princ radi svežeg vazduha posle boravka u Toponici, u blizini Niša, bolnici za umobolne, u koju i ako uđeš normalan, posle izvesnog vremena poludiš.

Pričao je princ ono što je maršal već znao. U mladosti naprasit, bio je optužen za ubistvo svog posilnog i morao je da abdicira 1909. Da li zbog ubistva, neskrivene želje za ratom sa Austrijom ili kao prepreka mlađem bratu, da postane kralj, bio je sklonjen u zatvor, a kasnije i u ludnicu.

Maršal je kratko odgovorio, da je možda ubio nekog u ratu, ali to se čini u njemu ili je naredio, posle rata, da se neko… Ukloni. Možda?

Hrvat i Srbin. Komunista i monarhista. Maršal, predsednik Jugoslavije, i princ, koji je mogao kao monarh vladati njom.

Obojica vojnici. Princ stariji od maršala pet godina.

U Prvom svetskom ratu bili su na različitim stranama. Maršal ranjen i zarobljen, proveo je godinu dana u ruskoj bolnici. Princ teško ranjen u bici kod Mačkovog kamena. Možda su i o tome prozborili ponešto? Kao vrsni mačevaoci, mogli su imati viteški dvoboj na nekoj od linija rata. U tom slučaju, neko bi šetao sam Topčiderskim šumama.

Kako su se oslovljavali? Maršale, prinče… Kraljeviću? Druže maršale, Vaše visočanstvo ili jednostavno, Josipe i Đorđe.

Prešli bi Topčidersku reku, preko malog drvenog mosta i došli do stare, prelepe, Topčiderske železničke stanice, sa koje je kralj Aleksandar I Karađorđević pošao vozom na svoj poslednji put prema Kosovskoj Mitrovici, automobilom preko Cetinja, do Zelenike, pa onda brodom Dubrovnik, ka Marsejskoj luci, gde su ga progutali crni oblaci, ustaša i VMRO, želeći da otcepe Hrvatsku i Makedoniju od Kraljevine Jugoslavije.

Imaće i maršal sličnih problema sa vrhom Saveza komunista Hrvatske, kasnije i sa CKSKS. I jedno i drugo rukovodstvo osetilo je potrebu za nekom vrstom promena, pomeranja, osamostaljenja. Tada je to maršal rešio na tvrd način, da ne bi došlo do početka raspada Jugoslavije, što se kasnije dogodilo, sa nesagledivim posledicama.

Pored železničke stanice stoji odavno zgrada Zavoda za izradu novčanica i kovanog novca. Nekada je štampala novac sa likovima kraljevske porodice Karađorđević, a posle Drugog svetskog rata i maršalov lik je bio na njima.

Ako su se nekada zapričali, maršal i princ, mogli su stići do Depoa Topčider, u kome spava Plavi voz i čeka da poveze maršala ka nekim od naših luka, u kojima će ga čekati brod Galeb, a odatle će maršal poći u njegove čuvene puteve „mira i prijateljstva“.

Crnogorska luka Zelenika, koja je ispratila kralja Aleksandra I Karađorđevića na njegov poslednji put, ispratila je nakon devetnaest godina maršala na njegov prvi put i to u Veliku Britaniju. Uplovio je ratni brod Galeb u Temzu i pristao uz njene dokove.

Upoznao se maršal, tog maja 1953. godine, sa Elizabetom II, koja će dve nedelje kasnije postati engleska kraljica.

Princ je dodao priči da je osam godina ranije Elizabeta II, tada još princeza, bila kuma unuku njegovog rođenog brata Aleksandra I, budućem prestolonasledniku Aleksandru II Karađorđeviću, koji će pedeset i četiri godine kasnije, koliko je trajao Ukaz o oduzimanju državljanstva i imovine porodici Karađorđević, a koji je donela nova komunistička vlast sa Titom na čelu, živeti sa svojom suprugom, princezom Katarinom i sinovima, u Belom, Kraljevskom dvoru u Topčideru, u kome je maršal proveo veliki deo svog života.

Uh, izvukoh se nekako. Mnogo su komplikovane te kraljevske rodbinske veze.

Morali su princ i maršal da prođu pored spomenika doktoru Arčibaldu Rajsu. Voleo je Srbiju i srpski narod i ostavio srce na Kajmakčalanu i pisao izveštaje o zločinima austrougarske, bugarske i nemačke vojske nad srpskim civilima.

Pisao je istinu o drugima i Srbija ga je volela, a onda je počeo da piše istinu o nama i da se Srbi čuvaju samih sebe i Srbija ga više nije volela.

Ko zna ko će još sve šetati predivnim Topčiderskim šumama i prisećati se prošlosti sa neskrivenom zebnjom i strahom od onoga – Šta je ispred nas?

Autor je dramski umetnik