foto (BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIĆ)Verujem da je vest kako je Katarina Petrović prvostepenom presudom oslobođena optužbi za krivično delo neovlašćeno odavanje tajnih spisa istinski obradovala svakog moralnog, pravdoljubivog i slobodomislećeg čoveka.
Uostalom i sam sam jedan od onih koje je ova vest obradovala.
No, ne bih da se bavim pojedincima.
Pojedinci ne čine ni društvo ni instituciju niti bilo šta što je sistemski uređeno.
Zato se i zovu pojedinci.
Iako me je ova vest obradovala, u isto vreme sam osetio i ogroman nalet besa.
Besan sam, jer sam pratio ovaj slučaj od početka do ove presude: najpre kao Katarinin kolega, pa novinar, da bih na kraju praćenje ovog postupka počeo da pratim iz ličnih pobuda, jer sam u međuvremenu upoznao Katarinu i uverio se koliko je to jedna izuzetna žena.
Katarinu je sve vreme branila javnost, mediji, njeni Valjevci i građani generalno.
Da toga nije bilo, smem životom da garantujem da bi Katarina još uvek sedela u zatvoru.
Ne bih da umanjujem značaj njenog advokata, čovek je uradio sve kako treba i pošteno je odati mu priznanje, ali da se ne lažemo, da nije bilo javnosti čisto sumnjam da bi dobili ovakvu presudu.
Institucije ove zemlje su mrtve; nisu nefunkcionalne, zarobljene – kako ih nazivaju legalisti koji se nadaju da će jednog dana proraditi, već mrtve.
To sam već javno govorio i govoriću kad god budem imao priliku da kažem.
Ne očekujte ništa od institucija, ne oslanjajte se na njih jer ćete samo da izgubite vreme.
Crknutog konja je džaba šibati, što bi rekao naš narod.
Ili kako je to onomad maestralno ilustrovao advokat Sead Spahović, u jednoj emisiji na pitanje šta očekuje od Ustavnog suda u slučaju izborne krađe.
„Verovati u Ustavni sud je isto kao i verovanje u zagrobni život“, reče tada Spahović.
Tako je i u ovom Katarininom slučaju.
Nije nju sud oslobodio pravde radi, već zato što je uočio da iza Katarine stoji javnost.
E sad, što se pravda poklopila sa „stanjem na terenu“ je splet okolnosti i ništa više.
Svi smo mi bili uz Katarinu, na način koliko je ko mogao.
Ali gde su za ove pola godine bili oni koji su najpozvaniji da stanu iza Katarine – njene kolege, ljudi čiji je Katarina deo kolektiva.
Neću više svaki put da govorim ono „čast pojedincima“ kako se slučajno neko ne bi uvredio, već sam rekao da pojedinac ne čini sistem, on je izuzetak.
Ja verujem da je Katarina imala podršku kolega sa kojima je neposredno radila, ali gde su ostali?
E, zbog tih ostalih sam ja besan.
Među policajcima postoji nekoliko neformalnih pravila koja spadaju u domen društvenih fenomena.
Policajci često jedni druge oslovljavaju sa „brate“.
Tu su onda i one musketarske fore „Svi za jednog, jedan za sve“.
Kada počinjete da radite uče vas kako ste vi sad deo jedne velike porodice, kako se kolega ne ostavlja na cedilu itd.
Sve su to prazne priče i važe u bezazlenim situacijama, kada kolega treba da pokrije kolegu za neki dečji nestašluk.
Ali kada su ozbiljne stvari u pitanju kao što je slučaj Katarine ili inspektora koji su otkrili Jovanjicu, onda nema više „brat moj“ i ostalih floskula – samo muk.
Ovo sam prvo shvatio na sopstvenom primeru. Kada god sam na društvene mreže postavio neki post podrške Katarini ili Senti to lajkuje bukvalno troje mojih bivših, a Katarininih sadašnjih kolega.
Ali zato kada postavim sliku kako pijem kafu u nekoj bašti onda pljušte lajkovi mojih bivših kolega.
Dakle, ni jedan beznačajan lajk ne sme da se klikne kada je Katarina u pitanju.
O tome da neko od njih sam napiše neku poruku podrške neću ni da govorim, a vrlo su aktivni na mrežama kada treba da se okači slika iz nekog fensi restorana, kada se pokazuju bicepsi iz teretane ili kada se obuče interventna uniforma pa to onda metnu na fejs.
Najgore od svega je, što veliki broj policajaca zaista podržava Katarinu, samo što ona od toga nema ništa.
Oni nju podržavaju onako privatno, u sebi, šaljući joj telepatske poruke podrške, jer javno podržati Katarinu je jeres, to se ne sme, neko će videti da sam „udario“ lajk na neku objavu podrške Katarini.
Možda vidi neko ko ne treba, pa mi neće dati da napredujem?
Zvuči smešno, ali je istinito. Strah vlada institucijom koja treba da je tu kad je nas strah od nečega.
Ima u policiji i sindikata. Mnogo sindikata. Policija, sindikat, nezavisni, Srbija.
Tumbanjem ovih pojmova dobićemo zavidan broj policijskih sindikata.
Postoje tri reprezentativna, ostali se nadaju da će im ministar jednog dana dati reprezentativnost.
Osim saopštenja sa raznih sastanaka sa ministrom nakon kojih su uvek zadovoljni, obezbeđivanja kupovine patika na rate itd, svi imaju i besplatnu pravnu pomoć.
Oni bi po svojoj biti postojanja trebalo da štite prava radnika, pa čak i ako je u pitanju neki radnik koji nije njihov član, a ima ovakav problem kao Katarina.
Ali njima ne smeta ni kada Vučević koji je potpredsednik Vlade, a koji sutra može da im bude ministar u novoj Vladi, izjavi da sindikate u MUP-u treba ukinuti i da će se on za to zalagati ako bude u prilici.
Pisao sam o tome nedavno.
Pa zašto bi se, pobogu, zalagali za jednog zaposlenog? Koga briga, i ovako će Vučević da nas poukida i ne potresamo se mnogo zbog toga.
Jedna Katarina manje-više, niko neće ni primetiti.
E, pa nije baš tako gospodo sindikalci, Katarina je i bez vas uspela da se odbrani od čitavog državnog aparata, glavnog Vučićevog inkvizitora tužioca Stefanovića, koji se svim silama trudio da njen slučaj podvede pod nadležnost Višeg inkvizitorskog javnog tužilaštva u Beogradu i Sektora unutrašnje (Gašićeve) kontrole.
Sve je to uradila i podnela ponosno i dostojanstveno, onako kako dolikuje jednom oficiru srpske policije.
I upravo zbog načina na koji je sve ovo podnela, obesmislila je delovanje gospode sindikalaca i svela ih na organizaciju za deljenje svinjskih polutki po povoljnim cenama.
Jedini sindikat koji je pružio podršku Katarini je Sindikat policije Sloga.
Mali i nereprezentativni, ipak su ostali jedini među policijskim sindikatima koji su kamen u cipeli MUP-a.
Još jedan deo MUP-a, koji se debelo osramotio je Sektor unutrašnje kontrole, koji je promptno saznao da je Katarina iznela u javnost da je Vučićev kum našmrkan i pijan izazvao saobraćajnu nezgodu, ali kada je na primer načelnik beogradske policije Veselin Milić u pitanju, onda ni posle deset meseci ne odgovaraju na naloge koje im šalje tužilaštvo u vezi javnog objavljivanja spiska dece nakon masakra u Ribnikaru.
O načinu na koji su uhapsili Katarinu i postupanja prema njoj neću da trošim reči, jer je ona o tome govorila.
Mogu samo da poručim gospodi iz Sektor unutrašnje kontrole, da su i oni policajci i da je sramota na takav način hapsiti i isleđivati kolegu, koja je pri tom žena.
Za slavlje je još rano, jer je ovo prvostepena oslobađajuća presuda i sigurno će po žalbi tužilaštva ići na apelaciju.
Iako sam uveren da će i Apelacioni sud potvrditi oslobađajuću presudu, ne mogu da ne osetim malu dozu zebnje. Nedavno smo imali situaciju da je Apelacioni sud oborio osuđujuću presudu u slučaju ubistva Ćuruvije, tako da nije sve gotovo.
Pri tom, protiv Katarine se vodi i disciplinski postupak u MUP-u zbog teže povrede službene dužnosti, a kazna za to može biti i gubitak posla.
Dakle od pobede smo daleko, dobijena je samo jedna bitka, ali užasno važna.
Katarinu će i dalje da štiti i podržava javnost i njeni Valjevci, a vi gospodo policajci stavite prst na čelo.
Neće vam pasti šapka sa glave ako podržite Katarinu, jer ona je jedna od vas, pri tom je prototip onoga kako bi jedan policajac trebalo da izgleda i da se ponaša. Hrabra, obrazovana, ponosna, dostojanstvena.
Pokažite više ovom narodu da niste kukavice, jer šta da očekuje taj narod od vas ako niste u stanju da odbranite nekog svog ili da ga bar podržite. Katarina će se vratiti na posao, siguran sam, ali možda ćete doći u situaciju da se sretnete oči u oči sa njom.
Neće vam ona ništa zameriti, nije takva osoba, ali vaše ogledalo kući hoće, ono je uvek nemilosrdno.
Autor je novinar i bivši pripadnik policije.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
