Kad lekari postanu vođe

Kao prvo, Udruženje je krenulo „odozdo“, znači od potreba običnih ljudi – u ovom slučaju lekara – koji nisu zadovoljni odlukama i politikom Kriznog štaba i političke elite.

Nije u pitanju neka odluka (lažne) opozicije koja krije svoju nemoć iza bojkota izbora i sličnih beskorisnih poteza.

„Ujedinjeni protiv kovida“ ima veliki potencijal da podstakne i oblikuje borbenost nezadovoljnog srpskog civilnog društva i njegova uloga može da se nastavi i kad epidemija bude jenjavala i kad bude prošla.

Kako?

U ovom slučaju istorija može da nam posluži kao primer: nije prvi put da grupa lekara uspe da postane vođa i da promeni društvene navike koje izgledaju nepromenljive.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka u Italiji je osnovano udruženje zvano „Medicina democratica“ (Demokratska medicina).

Cilj mu je bio da uvede besplatnu negu za celo stanovništvo, koja do tada nije bila garantovana.

Nije bila u pitanju samo nega fizičkih bolesti nego i psihičkih: Italija je tada postala industrijska zemlja i promenio se način života stanovništva, koje je sve više radilo u fabrici i napuštalo je selo da bi se preselilo u grad: ljudi nisu više živeli u kućama nego u stambenim zgradama, što je dovelo do promene u načinu života (manje druženja sa komšijama i znatno manje fizičke aktivnosti).

Čuveni lekar Franko Bazalja je napravio revoluciju u oblasti psihijatrije i zahtevao da se ludnice zatvore: smatrao je da su psihički bolesnici kao svi drugi.

Niko ne bi zatvorio nekoga koji ima rak, zašto onda zaključati nekoga ko se razboleo od šizofrenije?

Svi smo ljudi i psihičke bolesti mogu da se leče u slobodnim i normalnim uslovima.

Lekarima su se pridružili i ekološki pokreti, svesni da zagađenje u velikim gradovima predstavlja ogromnu opasnost za zdravlje.

Radnički pokreti su se isto tako isticali u borbi za prava radnika i ujedinili su snage sa „Demokratskom medicinom“, a priključile su se i feministkinje.

Rezultati su bili veličanstveni: 1978. država je osnovala SSN (Sistema Sanitario Nazionale – Državni nacionalni sistem), koji je svima garantovao zdravstenu negu, i bogatima i siromašnima, i radnicima i nezaposlenima.

I ne samo to: italijansko društvo se, zahvaljujući ovim borbama, modernizovalo i oslobodilo svog provincijalno-katoličkog mentaliteta.

„Ujedinjeni protiv kovida“ bi mogao da podstakne sve pokrete civilnog društva koji su prisutni u ovom trenutku u Srbiji, a u tome bi mogli da pomognu i ljudi iz dijaspore, koji žive i rade u inostrantvu, ali su vezani za zavičaj.

Ovakvo udruženje „odozdo “ treba da ima za cilj pre svega modernizaciju društva, što konkretno podrazumeva: promovisanje meritokratije umesto zapošljavanja preko veze, aktivnu borbu protiv tabloizacije medija, pokušaj da se premosti kulturološki jaz između gradova i sela, povećanje ekološke svesti celokupne populacije.

Nema potrebe da Srbija čeka pomoć od Evropske unije ili od bilo koje velike sile, može sama da počne proces modernizacije i reforme.

Sem lekara, studenata i članova različitih pokreta, veliku ulogu igraju nastavnici i nastavnice  u osnovnim i srednjim školama, koji se u ovom periodu veoma trude da predaju u teškim uslovima pandemije.

Duboko sam uveren da „Ujedinjeni protiv kovida“ može da igra veliku političku ulogu na teritoriji Srbije, u svakoj opštini, u svakom selu.

Nema svrhe trošiti energiju na borbu protiv Vučića i aktuelne elitne klase: da se ne lažemo, Vučić i SNS su samo simptom a ne uzrok bolesti srpskog društva.

Samo ako krenemo odozdo, možemo da promenimo državu.

Nije nemoguće: italijanski primer sedamdesetih godina – koji sam ovde napomenuo – svedoči da se stvari zaista mogu promeniti.

Tada su kleriko-fašističke struje bile veoma jake u italijanskoj politici, mnogo jače nego snage Vučića u Srbiji danas, a ipak nisu uspele da prevladaju.

Pandemija je veliki izazov a svaki izazov je i šansa.

Samo ako krenemo odozdo, možemo da očekujemo da će se prirodno stvoriti i nova, efikasna opozicija.

Čini mi se da je „Ujedinjeni protiv kovida“ dokaz da civilno društvo u Srbiji još uvek živi i da još uvek ima nade za ovu državu da se izvuče iz živog peska u kom se trenutno nalazi.

Autor je italijanski pisac koji živi i radi u Novom Sadu