Kad mi živi ustanemo

Ušla sam sa grupom ljudi, članova Pokreta „Živim za Srbiju“, registrovanog u APR-u, sa javno dostupnim programom. Bili smo u majicama Pokreta, na kojima je naslikana AP Kosovo i Metohija. Pored nas, bilo je ljudi i iz drugih organizacija.

Ovaj (nemili) događaj, histerično je prenesen kao „upad desničara na predstavu“. Vaši sagovornici su grupu mladih ljudi krstili „podmlatkom ideologije nacionalizma“, koji „ne mogu da se suoče sa prošlošću“, koji su „došli po službenoj dužnosti“, da su „nahuškani i obmanuti“, uz sladostrasni zaključak da je ovim performansom „demistifikovan koren zla“.

Ovoj ideologizovanoj interpretaciji „događaja“ fali malo činjenica i elementarnog poštenja. Niti je bilo upada, jer smo sasvim mirno ušli u salu, kroz otvor predviđen za to, zvani vrata, niti su prisutni mogli odokativnom metodom proceniti naša politička uverenja, jer nisu ni znali ko smo.

Pokret kojem ja pripadam je narodni, porodični, rodoljubivi pokret, koji visoko vrednuje nacionalnu osvešćenost, tradiciju i kulturno nasleđe, ali se sa isto takvim žarom bori za socijalnu pravdu i ljudska prava, naročito u domenu zdravstvene zaštite, roditeljskih prava, prava ratnih veterana, siromašnih, što se ne može smatrati obeležjem „desničarstva“.

Dalje, nacionalizam ne shvatamo kao ideologiju, već stvar kućnog vaspitanja. Kao što reče sjajni Momo Kapor – to te nauči baba. Vaši sagovornici greše izjednačavajući nacionalizam sa nacionalnim osećanjem.

Nacionalno osećanje može prerasti u nacionalizam, kao suštinski i kvalitativno različit, u okolnostima u kojima je ugrožen nacionalni identitet, a kakve su nesumnjivo sadašnje srpske prilike. Nacionalizam, kao želja da se sačuva, poveća, preobrazi ili čak stvori nacionalni identitet, vidljiv je upravo kod bošnjačkih muslimana i njihovog insistiranja na narativu o Srebrenici.

Zamerka vaših sagovornika upućena ljudima koje ne poznaju, ali znaju sve o njima, bila je da „ne žele da se suoče sa prošlošću“. Naprotiv, mi baš želimo to suočenje i zbog toga smo bili na tom mestu. Prošlost nam je vrlo jasno pokazala da prema presudi Međunarodnog suda pravde po tužbi Bosne i Hercegovine protiv SR Jugoslavije za „genocid“, Srbija ne snosi odgovornost za takvo delo, niti je učestvovala u njegovoj pripremi i izvođenju.

Prošlost nam pokazuje da „satelitski dokazi“ koje je najavljivala Medlin Olbrajt nisu nikada ugledali svetlost dana. Prošlost nam pokazuje da je ukupan broj tela koja su stručnjaci Haškog tribunala ekshumirali u vezi sa događajima u Srebrenici najviše 1.923.

Od toga je 442 tela sa povezom na očima i vezanim rukama, što ukazuje na streljanje, koje jeste zločin. Prošlost nam ukazuje, prema podacima Instituta za istraživanje srpskih stradanja, da je u periodu od 1992-1995. na području oko Srebrenice ubijeno 3.267 Srba.

Šta je sa sarajevskim ubistvima hiljade Srba (oko 7.000), kada ćemo se suočiti sa tim, kada ćemo praviti predstavu o 123 koncentraciona logora za Srbe u muslimanskom delu grada?

„Suočavanje sa prošlošću“ govori da je Pakovićeva predstava mnogo više od „umetničke slobode“ i možda bi se i dogodilo, da gorepomenuti nije u prvim minutima svog izlaganja, koje smo bili spremni da saslušamo, uperio prst prema nama i optužio da smo mi, „nacionalisti“ krivi za sve, verovatno i za takozvani genocid u Srebrenici, u čije vreme sam ja imala 13 godina, a pojedini prisutni „nacionalisti“ nisu bili ni rođeni.

Apsolutno odbacujemo projekcije vaših sagovornika da smo bili tamo „po službenoj dužnosti“. Bili smo tamo po ljudskoj dužnosti i savesti. Bili smo tamo da odbranimo naše žrtve i sećanje na njih, jer ako ih zaboravimo, o našoj krivici će odlučivati oni koji imaju moć, oni koji žele da je potvrde, iznuđujući pokajanje celog srpskog naroda za nešto što on nije počinio. Bili smo tamo da postavimo granicu između nepoželjnih, prognanih žrtvi i politički korektnih, instrumentalizovanih žrtvi za izazivanje lažne krivice.

„Koren zla“, koji tako površno i zlonamerno pokušava da „demistifikuje“ osoba koja se bori za nekakva ljudska prava, ni u predstavi, a ni bajci, ne može biti pevanje nacionalnih pesama i nošenje majici na kojima je Kosovo i Metohija. Nasilje, u vidu primene sile moći i položaja, a koje utiče na slobodnu volju i slobodnu misao, strahom ili manipulacijom je zlo. Nasilje koje stigmatizuje žrtvu, demonizuje je i racionalizuje svoje ponašanje je zlo. Borba protiv autentičnog pamćenja i proizvodnja lažnog u cilju dezorijentacije i porobljavanja je zlo.

Protiv tog zla, 11. jula 2019, ustali su živi, makar oni za koje moral nije čist provincijalizam.

A Borivoje Borović neka piše prijave.

Autorka je predsednica Pokreta „Živim za Srbiju“