Kad nam Evropa vrati keks i kupine

Ovaj narativ postoji i u Srbiji. On je ovde takođe prilično popularan kod evroskeptika, mada se susreće čak i kod pristalica evrointegracija. Pomalo začuđujuće, taj narativ je ostao neokrnjen uprkos nizu nedavnih primera koji daju dobru ilustraciju zašto je regulativa važna, a reč je o slučajevima povlačenja robe iz Srbije za tržišta u EU.

Ti slučajevi se nižu iz meseca u mesec. Pre nekoliko nedelja se u domaćim medijima pojavila vest da je Poljska povukla sa tržišta keks iz Srbije zbog preteranog nivoa konzervansa. Nešto slično dogodilo se i pre godinu dana kada je keks iz Srbije (nije poznato da li je reč o istom proizvođaču) vraćen iz Hrvatske zbog prisustva titanijum dioksida, supstance zabranjene u EU. U međuvremenu su, na primer, iz Slovenije povučene šljive, dok je u Danskoj i Švedskoj obustavljena prodaja kupina iz Srbije. Niz skorijih primera je prilično dugačak.

Donekle očekivano, ovi događaji naveli su mnoge u domaćoj javnosti da postave pitanje kakve proizvode kupujemo i konzumiramo u Srbiji, s obzirom na to da roba domaće proizvodnje na inostranim tržištima nailazi na odbijanje zbog visokog nivoa štetnih supstanci. Međutim, građani Srbije su propustili priliku da preispitaju svoje evroskeptične stavove i eventualno prepoznaju da je uloga regulative između ostalog i to da adresira ovakve brige, odnosno da obezbedi određene standarde kad je kvalitet hrane u pitanju kako ne bi došlo do ugrožavanja javnog zdravlja.

Osim javnog zdravlja, regulativa takođe može imati ulogu u tome da unapredi ekonomsku efikasnost tržišta. Ovo na prvi pogled deluje paradoksalno iz razloga što je naravno nesporno da regulativa sa sobom nosi dodatne troškove za preduzeća, koji će se (delimično) prevaliti i na kupce. Međutim, ovde je potrebno postaviti i pitanje da li možemo efikasnim smatrati tržište na kom potrošači, nesvesni rizika, kupuju jeftinu hranu lošeg kvaliteta, ako ih kroz nekoliko godina čekaju „skriveni“ troškovi lečenja zbog zdravstvenih tegoba koje su prouzrokovane višegodišnjim konzumiranjem štetnih supstanci.

Na ovaj problem je još sedamdesetih godina ukazao nobelovac Džordž Akerlof. On je u svom čuvenom naučnom radu koristio primer tržišta za polovne automobile, mada se ista logika može primeniti i na druge proizvode. Glavni Akerlofov doprinos je bio to što je pokazao da će potrošači koji ne umeju da procene kvalitet polovnog automobila gravitirati ka relativno jeftinijim opcijama. Iza takvog izbora stoji želja da se izbegne rizik plaćanja visoke cene za loš proizvod. Vremenom ovo vodi ka tome da se prodavci kvalitetnih a skupih polovnjaka, povlače sa tržišta jer potrošači daju prednost jeftinim i nekvalitetnim automobilima. Kao posledica na tržištu dolazi do prezasićenosti lošim polovnjacima. Kupovina loših polovnjaka nosi sa sobom „skrivene“ troškove, recimo, od dodatnih popravki, zbog čega je isplativost te kupovine (iz ugla kupca) upitna.

Uloga dobre regulative je upravo da zaštiti potrošača od ovakvih „skrivenih“ troškova (zbog popravki, lečenja itd), pri čemu naravno treba ciljati da se što manje opterete proizvođači. Dakle, regulativa je bar nekad neophodna. Ipak, uprkos tome što je ona nekad od koristi, ostaje da se odgovori na pitanje da li Evropska unija preteruje s „crvenom trakom“?

Ako je verovati libertarijanskim think-tankovima, inače prilično osetljivim na regulatorno opterećenje privrede, odgovor je ne naročito. Njihove rang-liste država koje najmanje opterećuju privatna preduzeća uglavnom pri vrhu sadrže po nekoliko zemalja EU. Tako su, na primer, na listi Fraser Instituta među prvih deset svrstane Irska, Danska i Luksemburg.

S druge strane, tačno je da nisu sve zemlje Evropske unije visoko rangirane. Neke od njih, poput Poljske i Grčke, imaju relativno slab plasman. Međutim, „krivicu“ za takav plasman ne bi trebalo svaliti na usklađivanje sa EU zakonodavstvom, jer to nije ograničilo Irsku, Dansku i Luksemburg da budu među prvih deset. Dakle, bilo kakva suvišna regulativa u pojedinim zemljama EU je prevashodno stvar nacionalnog zakonodavstva.

Osim ovakvih rang lista, narativ o EU kao tromoj i vanserijski neefikasnoj birokratiji u pitanje dovodi i praksa. Ovaj narativ bio je naročito jak u Ujedinjenom Kraljevstvu uoči Bregzita. Kao što se od starta moglo očekivati, Bregzit nije pretvorio Ujedinjeno Kraljevstvo u libertarijanski raj, konačno oslobođen od „crvene trake“ i nepotrebne regulative. Ovo bi bila korisna lekcija onima koji sličan narativ šire i u Srbiji, gde je on praćen neizostavnom dozom nacionalizma.

Protivnici nacionalizma u Srbiji često ukazuju na to da on truje, ponekad se koristi i fraza „trovački nacionalizam“. To se naravno misli figurativno, kao kad je Ante Marković, ukazujući na problem jačanja nacionalizma u bivšoj Jugoslaviji upozorio da ćemo zablude plaćati (između ostalog) trovanjem duha. Međutim, teško da je ikom na početku naše nacionalističke avanture palo na pamet da ćemo krenuti sa fantazijama o nacionalnoj slavi i Velikoj Srbiji, a završiti sa bukvalnim trovanjem.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.