Kad nas već pitaju, evo zašto baš sad

Kad pred tebe stave da biraš između hleba i vazduha, onda to i nije neki izbor. A drzneš li se da to glasno kažeš, stavljaju te na onu crnu listi uz već poznate etikete koje slušamo još iz vremena devedesetih. I obavezno usledi i čuveno pitanje: „A zašto baš sada?“

A odgovor je više nego jednostavan – mi, eto, živimo baš sada. Sada imamo dovoljno godina i iskustva da nas to zanima. Sada imamo uvid u to do koje mere je stanje alarmantno. Sada smo eto, odlučili da nećemo da trpimo. I da, možda i presudno – sada i mi imamo decu.

Sada, jedna dotrajala mašinerija gazi „maksimume maksimuma“ i to vidimo i osećamo. Možda će i naša železara jednog dana izgledati kao one u koje je novi vlasnik vodio neke zaposlene, a oni nam posle taj doživlja opisivali rečima; „sunce ti poljubim, sako i košulju, bre, ne bi mogao da isprljaš u pogonu“.

Daj bože, ali vremena više nema za čekanje. Podaci sve govore. Suspendovane čestice, teški metali… Kod stanovnika smederevskog kraja kancer je četiri puta češći nego pre deset godina.

U Radincu, naselju tik uz železaru, tiha je jeza. Jedna merna stanica za zagađenje vazduha, a i sa nje podaci nisu dostupni javno. Agencija za zaštitu životne sredine sredinom godine obavesti nas kakav smo vazduh udisali, ali prošle godine. A sa 148 dana prekoračenih graničnih vrednosti, suma sumarum Radinac je bio na prvom mestu.

Znaju to Radinčani i bez izveštaja. Umorili su se i Radinčani, i Vranovci, i svi Smederevci. Istu bitku biju već veoma dugo. I fali im snage. I zato smo mi, pokret Tvrđava, tu. Mi verujemo da svi zajedno imamo snage da priču opet pokrenemo.

Nedeljama unazad šaljemo poruku gde god zastanemo i sprovodimo projekat „Podizanje prašine“ koju realizujemo kroz inicijativu „Građani imaju moć“, koju sprovodi Crta u saradnji sa USAID-om.

Podižemo prašinu, jer ne živimo pored fabrike čokolade već pored giganta. I to jednog od najvećih izvoznika čije se poslovanje meri ciframa koje jedva da umemo da pročitamo i koji bi morao da “skine” tek neki procenat tog profita i uloži ga u zaštitu stanovništva i prirode.

Čisto koliko treba da ne skapamo svi mi koji živimo oko njega. Ili da se grad srednjevekovnа prestonicа, grad najveće ravničarske tvrđave, grad zlatne vinove loze iz doba Rimljana, odrastanja Branislava Nušića, večnog počinka Dimitrija Davidovića, prvog tvorca srpskog Ustava i svi mi preselimo tamo gde ne smetamo. Gde nećemo “ometati” ovakav ekonomski prosperitet u kojem moramo da biramo hoćemo li hleba da jedemo ili čist vazduh da dišemo.

A nama se ne seli, jer Smederevo je naš grad. I zato “Podizanje prašine” neće stati.

Autorka je koordinator projekta “Podizanje prašine” i aktivista Pokreta Tvrđava