Kad nastavnica citira Vučića

Nastavnica, razredni starešina, jedne osnovne škole poslala je svojim učenicima SMS poruku kojom ih je obavestila o početku i načinu sprovođenja nastave u drugom polugodištu.

Ništa ne bi bilo neobično da je nije završila rečima: „Želim vam srećan početak drugog polugodišta i citirajući našeg predsednika Aleksandra Vučića, želim vam puno uspeha, težak i naporan rad. Živela Srbija!“

Nije važno u kom gradu se desilo, nije važno ni u kojoj školi, čak nije važno ni ime te nesrećne nastavnice.

Ono što zaista jeste važno je u kojoj meri je naše društvo posrnulo i koliko pitanja jedna SMS poruka otvara. Koji su to fakulteti na kojima osobe poput ove uspevaju da polože pedagogiju i metodiku?

Kakvi su to psihometrijski testovi koje ovakve osobe mogu da prođu?

Kako je moguće da je neka konkursna komisija (ukoliko je konkursa bilo) procenila da je takva osoba bila kandidat kog je trebalo primiti?

Šta je posao interne i eksterne kontrole?

Možda su ova pitanja suvišna, možda su svi odgovori sadržani u SMS poruci.

Ovim nije čak ni prekršen Statut škole, verovatno ni član 29 Konvencije o pravima deteta, jer ovakvu okolnost nisu predvideli. Prekršeni su neki drugi akti, oni koje čovek nosi u sebi, a koji se stiču rođenjem i kroz život razvijaju i nadograđuju vaspitanjem i obrazovanjem.

Važno je da se nikada više ne dogodi ovakav SMS, jer deca i stariji maloletnici koji su dobili ovu poruku treba da postanu ljudi koji će biti slobodni, imati razvijenu kritičku svest i kao politička bića dati doprinos da u budućnosti živimo u nekom boljem društvu potpuno drugačijem od ovog.

Važno je jer upravo osoba koja je poslala tu poruku ima dužnost da im pomogne da krenu tim putem, na kome se ni sama ne nalazi.

Važno je jer ni škola nije reagovala i da, važno je, jer je ovo poruka celokupnog sistema deci i njihovim roditeljima da je nešto potpuno neprihvatljivo danas u Srbiji postalo sasvim normalno i da treba da se naviknu da ćute, trpe i slušaju umesto da se bune i postavljaju pitanja.

Ja ne mogu i neću da ćutim!

Kako da ćutim kada se ovo dogodilo u školi koja nosi ime po trima sestrama, heroinama NOB-a, koje nisu ćutale i nisu povile vrat pred okupatorom?

Kako ćutati i praviti se da je sve u redu kada nam decu vaspitava ovakav ‘prosvetni radnik’ u školi koja je osnovana 1959. godine od koje su zajednički, moj deda, kao njen prvi direktor i članovi kolektiva napravili vaspitno-obrazovnu ustanovu vrednu poštovanja, školu kroz koju su prošle generacije sjajnih ljudi i u kojoj i dan-danas postoje ljudi koji čestito obavljaju svoj posao?

SMS u službi stvaranja podanika od naše dece je nešto najsramnije što je ovaj režim uspeo da smisli, a prosvetni radnici koji pristaju da budu oruđe u rukama SNS-a su sramota za svoju struku i opasnost za našu decu.

Autorka je članica Glavnog odbora Demokratske stranke