Kad ne bude mene, kada dođu drugi dečaci kao ja

To je poslednje čega se sećam…

Tražim dečaka. Poslednji put viđen 1956. u blizini XV paviljona u Profesorskoj koloniji. Na sebi je imao kupaće gaće crne boje, veće nekoliko brojeva i zavrnute nekoliko puta u struku. Bos. Ošišan do glave i go do pojasa. Rahitičan kao i svi dečaci s njim, rođeni u prvim posleratnim godinama.

Tražio sam ga u kraju. Oni najstariji kažu da se odselio davno. Da su menjali mnogo stanova, možda deset i više, da bi u svakoj promeni ućarili po neki kvadrat više.

Počeli su u Nebojšinoj ulici u jednoj dvorišnoj drvenoj baraci bez svetla, sa puno vlage. Prijatelj iz Radio Beograda jednog dana je izveo žicu sa obližnje bandere i zašrafio sijalicu. Imao je dečak tada nekoliko meseci, a otac i majka su mu kasnije pričali koliko je radosti bilo kada je sijalica zasvetlela, ali i tuge, kada se jasno videla beda onoga što je bilo unutra.

Posle svih lustera koje je video u životu, običnih, kristalnih, šarenih, malih, ogromnih, kockastih, okruglih, najviše je voleo običnu sijalicu, koja visi na kablu.

Tražio sam ga u sebi. Čeprkao po najzabačenijim delovima mozga. Naišao sam na emocije i osećanja, sećanja, na potisnute strahove, na ljubav, malo ljutnje, sreću. Kao što po godovima jednog drveta možemo odrediti njegovu starost, tako sam i ja mogao odrediti vreme kada sam preuzeo njegove emocije i osećanja, koja su dotad bila čista i bistra, kao planinski izvor. Strahovi su mu bili dečji, bezazleni. Sećanja kratka. Na telu, ožiljci na laktovima, kolenima i glavi, sećaju na nemirnog dečaka i padanja sa zidova i preskakanja žica, kojih je uvek bilo. Te rane i ožiljci, preći će kasnije unutra i boleće više.

Neko mi je rekao da pogledam po gimnazijama. Kažu da je bio loš đak i da je često menjao škole. Padao na popravni. Dobijao ukore, one obične i pred isključenje. Više je voleo sa društvom da pobegne sa predavanja, da pika fudbal, da sedi u kafani ili da ode u bioskop. Pušili su filter Lovćen i pili konjak David. Uveče slušali jednu jedinu ploču koju su imali, Una lacrima sul viso, pevao je Bobi Solo i često zamuckivao kad gramofonska igla naiđe na ogrebotine, nastale od mnogobrojnog slušanja. Najbliži, malo gurne iglu i Bobi koji je u pauzi prilegao malo da se odmori, nastavlja tamo gde je stao, promukao i umoran od tolikog pevanja.

Igrali smo stiskavac sa devojčicama, mokri od kiše i znoja. Na sebi smo imali školske uniforme. Prvi poljupci i prve velike ljubavi.

Tražio sam ga po gimnazijama. Bio je u VIII, otišao u I, pa se vratio u VIII, pobegao u XIV i na kraju maturirao u VI beogradskoj gimnaziji uz veliku pomoć razrednog starešine profesora Bore Stojkovića.

Tražio sam ga na fakultetu. Jednu godinu bio upisan na Filološkom fakultetu, odsek jugoslovenska i svetska književnost. Nijednom nije otišao na predavanja. Indeks mu je bio kao nov. Celu godinu je sedeo po kafanama ili visio u Kinoteci.

Tražio sam ga na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Preseljeni su sedamdesetih godina na Novi Beograd i promenili naziv. Oni koji ga pamte, kažu da je živeo samo za to da napravi neku zajebanciju.

Tražio sam ga po pozorištima. Rekoše mi da je bio član svih beogradskih pozorišta, ali ga nije držalo mesto. Osnivao neka alternativna, putujuća pozorišta.

Tražio sam ga u Komandi vojske. Služio vojni rok. Rod pešadija. Bežao iz vojske. Folirao bolesti.

Tražio sam dečaka u starom kraju i ostavljao poruke na ogradi, gde smo nekad sedeli, da ga čekam u dvorištu XV paviljona, u Ulici Braće Grim 18, svakog dana u 17h kada prestaje zabrana galame i igranja fudbala. Nije dolazio…

Tražio sam ga u Zvezdi, OFK Beogradu, Radničkom iz Beograda, gde je trenirao fudbal i košarku u pionirima.

Neko mi je u prolazu rekao da je napisao neke knjige za decu. On je. Sad sam potpuno siguran. Piše knjige za decu. Ništa se bolje od njega nije ni moglo očekivati.

Tražio sam ga i kod izdavača. Kažu, uzeo pare, sve đuture, bez procenta za prodaju i otišao. Kao da je bio čovek, kome je novac neophodno potreban.

Tražio sam ga i na drugim mestima. U jednom od javnih toaleta, „baba sera“, koja je štrikala džemperić za unuka, seća se da se ovim njenim poslom nekada, ne tako davno, bavila i najveća srpska junakinja u njenoj istoriji, Milunka Savić. Nadovezao sam se… Oduvek je Srbija znala da se na pravi način oduži svojim najvećim heroinama i herojima. Gledala me je ispod oka. A ovog što tražiš… Slušala sam ga nekoliko puta kako obilato kenja, ne kod mene, nego na trgu. Nešto protiv tadašnje vlasti i Miloševića. To je on. Sto posto. Oduvek je voleo da se trti i gura nos gde mu nije mesto i da se istrčava, dok su svi pametni ćutali i čekali da vide ko će da pobedi. Gde da ga tražim? Za koga je? Više ne zna ni on sam. Ti su najgori.

Tražio sam ga, gde ga sve nisam tražio. Onda mi rekoše da je najsigurnije da potražim i pitam njegovu suprugu i kćerke. Pronašao sam ih vrlo brzo u susednoj sobi. Pitao sam, da li su možda videli dečaka, koji je poslednji put viđen u… Gledali su me sa blagim sažaljevajućim osmehom. Supruga je nežno i sa razumevanjem stavila svoju ruku na moj obraz i progovorila: Opet ti je dosadno? Uzmi pa piši nešto, a i vreme ti je za rakijicu… Samo ne preterivati, zbog lekova. Kćerke su izlazeći iz kuće dobacile: Ćalac, daviš s tim detinjstvom. Odrasti već jednom.

Otišao sam do kupatila i pogledao se u ogledalo. Jedino što je isto, kratka kosa, samo sad je seda. Pojavljuju se stidljivo neke žute fleke. Kažu od starosti. Trljam ih sapunom i vodom i ribaćom četkom. Ništa. Neće da siđu. Osam zuba od rođenja, stoje krpljena po sto puta, ali se ne daju. Pravi prijatelji. Ne napuštaju me. Imam i četiri mosta ispod kojih se skupljaju uveče razni sumnjivi tipovi. Vire dlake iz nosa i ušiju, mada ih čupam redovno. Koža se opušta ispod brade i očiju, oko kojih su bore, što ukazuje da se dečak nekad u prošlosti puno smejao. Pokušavam da se nasmejem, ali je to više neki kez. Oči? Tup, beznadežan pogled. I ne vidim više dobro. Noću, kad sanjam, moram da nosim naočare. LJute se mnogi što im se ne javljam, na ulici ili u kafani. Kažem, da ne vidim skoro ništa, a u stvari vidim ih, ali mi muka da im se javim.

Tražim ga i zašto ne mogu da ga nađem i zašto mi ne odgovara na poruke? Možda ne želi? Možda sam napravio toliko velikih sranja, za koje nije verovao kao dečak da može učiniti. I koliko ima između nas vremenskog prostora. Šezdeset šest godina. Route 66. Čitav život. Kako da znam šta je on želeo? Nikad nisam mogao da ga pitam. Da li oseća da sam ga prevario i izneverio i sjebao život. Ne mogu da dođem do njega. Pokušavam da se probijem nekako do detinjstva. Put je zakrčen lažima, uvredama, zločinima bez kazne, izdajama, zavišću. Prepun kurvi političkih, ubica, zlobe, pakosti, potkazivanja, mržnje…

Od kape austrijskog kaplara, do pionirske kape, crvene marame i značke, Titovih pionira.

Od dečjih nevinih zidnih novina, do ovih danas, dnevnih i nedeljnih režimskih medija i njihovog masovnog zločina protiv naroda.

Od stajanja nedeljom na uglu ulice, sa plehanom kutijom i markicama i rečima: Teto, čiko, ubacite u kutiju neki dinar za Crveni krst, do otvorene pljačke Srbije i naroda od kriminalaca koji vladaju ovom zemljom.

Od logorske vatre u dvorištu i krompira i kukuruza na štapu, do paljenja ambasada, kuća i rušenja grada.

Od fiće, teško kupljenog na kredit i pozajmicu, do crnog, zagaravljenog audija, zarađenog „krvavim“ parama za jedan dan. Od ubistava, pljačke i droge.

Od ministara spoljnih poslova, Koče Popovića i Marka Nikezića, do drumskog kafanskog pevača i to očajnog.

Od mirnog porodičnog nedeljnog ručka sa ćevapima i kabezom, do rafala u susedni sto.

Od velikih srpskih vojvoda, Živojina, Stepe, Radomira, Petra… Do zločinca ratnog Mladića.

Od mrtvih junaka, palih na Ceru i Kolubari, do nevinih, od srpske ruke streljanih vojnika u Topčideru.

Od malog aviona, koji vuče za sobom reklamu „PIJTE ARGO SUPU“, do bombardera NATO pakta.

Nije mogao da shvati taj zamrljani i zaprljani put…

Vidim negde daleko i davno, vedar dan i sunce i pričinjava mi se neki dečji smeh i muzika. I vidim sve one kojih već dugo nema, kako stoje na tom suncu i u trenu sevne munja i grom uplaši ptice. Ali, on nije sa njima. Koliko je dug put bio, od kad sam ga poslednji put video u kupaćim gaćama, nekoliko brojeva većim, ošišanog do glave, kako bosonog juri po barama preostalim od letnje kiše?

Gde je zastao? Šta više nije mogao da prati i izdrži? Šta ga je umorilo?

Nije mogao da mi kao dečak oprosti neke stvari, koje činim kao star.

Voleo bih da ga vidim, još jednom. Samo da mu kažem, da čuvam dve sličice Životinjskog carstva iz čokoladica kakvih više nema i da možemo da se đoramo ili da igramo tapke. Možemo i krajcarice. Ja ću da izvučem liniju na zemlji. Bio sam dobar u tome. Često mi je novčić padao na sredinu linije i to smo zvali „Španija“.

Traži se dečak. Poslednji put viđen 1956. godine, u blizini XV paviljona u Profesorskoj koloniji. Na sebi je imao kupaće gaće crne boje. Imao je sedam godina i polazio u prvi razred osnovne škole. Ukoliko ga neko primeti… Pisanje mi je prekinuo nestanak struje u celom stanu.

Otvaram vrata. Na stepeništu mrak. Ispred vrata stoji prase i drži za noge, zaklanog seljaka sa crvenom jabukom u ustima. Brzo zatvaram vrata. Počela su priviđanja. Prolupao sam. Došla je struja. Pregorela mi jedna sijalica.

Menjam sijalicu. Uzimam metar kabla i šamlicu. Vraćam se u Nebojšinu ulicu.