Kad ne bude mene, kada dođu drugi dečaci kao ja

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Lep i nezabotavan esej. Imao sam srecu da budem njegov vrsnjak u osnovnoj skoli DJuro Strugar. Tadasnji profesor Srpskog jezika Prvoslav Drekalovic nas je angazovao za skolsku priredbu u osmom razredu. Ceda je svirao gitaru a ja harmoniku. Pevale su nase drugarice Anita Veber i Njaradi Jasmina cuvenu pesmu „Ciganska Cerga“. Dobili smo veliki aplauz. Bilo je to daleke 1963. godine.

2. Hvala gospodine druze Petrovicu na divnom tekstu

3. prelijep tekst

4. Čedo, Ti si Čehovljev potomak. I brat. Hvala Čedo. Za mrvicu sam mlađi od Tebe. Pišeš Ti i o mom detinjstvu, mladosti… i o starosti našoj koja je od nas samih starija. I teža, tegobnija.

5. Divno.

6. Napisite Jos nesto, Rado cu procitati!

7. Retko pročitam tekst od početka do kraja no ovo pročitah u jednom dahu.I ja sam tu negde davne 1963 sam posla u srednju školu.Hvala Čedomir Petrovicu na prelepoj priči retko toga danas ima mislim iskrenih prica.

8. Bravo Čedo,kao i uvek divna priča!
   Ali ne mogu a da ne napravim ispravku:Koča je ok,ali nije Marko Nikezić već Mirko Tepavac,mi zemunci moramo da pazimo na takve stvari!!

9. I nigdje ne rece da je Srbin!?

10. Veza: “Kad ne bude mene, kada dodju drugi decaci kao ja”

    Moj prijatelju, a po srodnosti duse: i brate!
    Ubedjeni ste da ste tog decka cudom pronasli u sebi, ali po svemu sudeci, malo ste pogresili! Ne samo malo! Evo ga kod moga prijatelja koji mi je malo pre mesazom javio da je danas procitao jedan prelep napis od vas. Ali, ipak, dozvolite da vam se obracan sa “ti”, jer osecam sve isto kao i vi. Upravo zbog toga, evo ga i kod mene! Istina, brojka od 66 ne odgovara. Kod mene je malo veca, ali sve ono sto trazis, i sto god da je taj decko uradio ili pak nije uspeo uraditi, sve se to nalazi kod mene. Uradjeno ili pretprpljeno! Rekao bih: u potpunosti; kako ne bih odugovlacio. Isto, ako ne i malo vise, a moguce i manje. To sada vec nije vazno.
    Ceprkajuci po najzabacenijim delovima mozga i ja sam naisao na secanja, emocije, osecanja. Lepa secanja i osecanja, a mnogo manje na strah mada je i tada ipak bilo razloga da se strah oseti; i to dobro! Imao sam i ja rane, duboke, od kojih su nastali oziljci, koji me danas dobro podsecaju na to da je slicnost sa nemirnim deckom kojega ti trazis veoma velika, ako ne i istovetna. Moje su rane, oziljci, vec presle unutra, jako!, ali one kod mene nisu nikada stvarale bol; nkakvu! Nasuprot, to i ti znas, neko cudno osecanje koje se ne moze lako odvojiti od onoga sto se mislilo pod radoscu i srecom, s tim sto ono lebdi negde izmedju onoga tamo i ovoga ovde, odnosno, izmedju onoga onda, onomad, i ovoga sada. Kao da je posredi neki mirage usred Sahare, pustinje, asfalta u najvrelijim letnjim dnaima. Gde “ovo sada”, svu tu lepotu “onoga tada” obezvredjuje. Obezvredjuje? Samo obezvredjuje? Ne, ne! Ovo “sada” sve ono sto je bilo lepo, vredno, propraceno necim sto mi osetismo i nazvasmo perspektivom, lepom buducnoscu, unistilo, ucinilo bezvrednim, djubristem, po kojoj love svi oni koje ti danas opisujes kao ljude koji su put zakrcili lazima, uvredama koje nisu samo uvrede, zlocinima koji se ne ogranicavaju samo zlocinima nego zlocinima prema ljudstvu, izdajama. Da!, to su ti ljudi kojima se nekada i pevalo! Kao i kod vas. Peva im se i danas, ali pesma glasi drugacije “tamo dole”, kod nas. Ne peva im se o nekom herojstvu, nego o nepostenju i kradji, sa naslovom: “Pesma o lopovima Kosova”. Sa slikama i likovima, njihovim! Boze kakvi likovi! Pogodni za najstravicnije filmove. Hickokove horor filmove. Tako su se nekada nazivali, zar ne. Tako ih je zapamtio decko koga trazis. Tu nikad nisam mogao praviti razliku koji su strasniji: “vasi” ili “nasi”. Jos dan danas ne mogu praviti tu razliku mada mi je slikovito pruzaju, narocito “vasi”. Ipak posto “vas” je bilo vise, a i naoruzaniji, sa oruzjem, u cijoj kupovini smo i mi ucestvovali, i koje su “vasi” kriminalci nemilosrdni i upotrebljavali protiv “nas”, moram da kazem, a priznaces i ti, da su “vasi” bili strasniji.
    I ja sam bio los djak, jos losiji student, ali u lovu odlican. Naravno, ne u lovu divljih zivotinja, nego samo onih lepih divljakusa. No, zasto to spominjem kada ti to vec znas? Slusao sam i ja Bobi Soloa, ali ti zaboravi potpuno da spominjes nezaobilazne Bitlse, Animalse i Rroling Stonse… Poceo sam i ja sa David konjakom, da bih zavrsio otrovom od pica: Rubinovim vinjakom, dnevno i do jednog litra. Slusao bih posle, pijan, i “Vranjanku”, “Mito Bekrijo”…, a i danas ih slusam i napijam se – ali ne Rubinovim vinjakom – tugom se secajuci Skadarlije, tadasnjeg zivota, kao i izgubljenog vremena. I ja sam pratio fudbal, kao i sve sportove, u kojima smo stvarno bili uspesni; divio se i dicio uspesima koji nisu nedostajali, tugovao porazima. Da! I navijao sam. A navijao sam za Zvezdu, crvenu, jer sam crven po dusi bio, a i danas sam, i skoknuo bih “tamo gore”, u Beograd, da pratim zbivanja i taj klub. Boze moj: Zvezdu. Zvezdu!!! Obisao bih tim prilikama sve te gimnazije koje ti spominjes, a koje su pohadjale tako lepe devojke koje sam, o boze!, prosto obozavao; jer za obozavanje i jesu bile. No svuda! Kako “gore”, kod vas, tako i dole, “tamo dole”, kod nas.
    Da, da!, po dusi mi srodan, prijatelju! Zatrazeni profil decka nikako nije mogao bez ovoga, a ako to kod sebe ne pronalazis, osecas, onda budi ubedjen da ti nisi vise ti. Nisi bio taj. Taj profil odgovara samo takvima kao sto sam ja, a i moj prijatelj koji mi je javio, zbog cega mu od srca zahvaljujem.
    Evo, ja sam taj kojeg ti trazis a “tvoji” kriminalci, koje spominjes, naterali da luta po mnogim gradovima sveta…, da bi se vremenom smestio u Istambul. U Istanbul!!! Povratak kuci mi danas – ne zabranjujuci – ne dozvoljaju upravo “moji” oni kojima se peva pesma o lopovima, sa slikama i njihovim ruznim prilikama. Boze moj kakvi su mi to likovi! Mislim – nego zasto samo mislim, kada sam ubedjen, znam? – da bi se najvise oni uplasili od sebe, samo kada bi se ugledali u ogledala. Da!, kada bi samo imali hrabrosti za takvo sto ti “vasi” i “nasi”. Kad smo kod ogledala: i ja se gledam, cesto. Opis isti, kao tvoj. Pokusavam i ja da ucinim nesto, da promenim izgled, ali ne uspevam, kao i ti. Ali ipak, i takav kako sebi izgledam, sebi se svidjam neumereno vise nego bilo koji od ovih balkanskih kreatura koji vode ubrzanom brzinom u propast.
    Nevruz Çarkaxhiu

11. Sin svojih roditelja.Sve dolazi iz kuće.Bravo!

12. Бре Чедомире, радо читам твоје речи и радо их преписујем у мислима успомена дечака из 1954. Ту, у близини и времену твог ненађеног дечака, тражим га и ја. И ја имам много тога што бих му испричао. Али, много сам тужан да бих сада, када си ме посетио да твога ниси нашао, како ли ћу ја моме то обијаснити. Ипак, хвала ти.

13. Gospodine Petrovicu, vanserijski pisete. Istinito i iz duse. Redovno Vas citam. Potresan tekst ali i potreban svakome od nas koji duboko o svemu promislja. Kad ne bude nas, kada dodju drugi decaci (i devojcice) ne znam, a mozda i ne verujem da ce biti kao mi… Bila su mnogo gadna vremena, ova su jos gora a idu ko zna kakva… Pa da li ce biti mesta za detinjstvo (skromno, bezbrizno i ispunjeno) kakvo smo mi, tu negde, vrsnjaci imali?

14. Gospodine Nevruz, rasplakali ste me…

15. Бог те мазо,никако да зауставим сузе,немој друже да пишеш више овакве ствари,боље пређи ти на политику!!!

16. Svaka rec je suvisna. Kada izgubimo ovu generaciju i ove decake svet vise nikada nece biti isti…novi mladi nisu skloni revolucijama duha!!!

17. Ljuba
    05. jula 2022. u 10.16
    Nema revolucija duha zato što nema rock’n’roll-a.
    Prosto.

18. Originalno i fantastično!Pročitah u jednom dahu!Fenomenalno!

19. Uvek me oduševiš. Hvala I srećno.

20. Al si napisao, svaka Ti čast! Pozzz

21. Hvala puno,
    Emotivno jako,nostalgicno.
    Vraca u detinjstvo.

22. Plačem i plačem…hvala Vam za svaku reč…vraćaju i neko drugo vreme…