Kad ni činjenice nisu bitne

Vladavinu prava na srpski način ilustruju brojni i zanimljivi primeri. Tako, otkriveno je da građani Srbije godinama budžetski finansiraju nekakvo javno preduzeće za prikazivanje filmova sa privremenim sedištem u Gračanici, a da tamo uopšte ne postoji bioskop. Ili, svi se sećamo slučaja estradne zvezde (sa elektronskom narukvicom oko noge) koja je služila kaznu u kućnom pritvoru, a kojoj u više navrata nije mogla da bude izvršena službena dostava, uz belešku „da nije kod kuće“. Tu je i famozni slučaj sukoba interesa od kojeg se Evropi digla kosa na glavi: guverner(ka) Narodne banke istovremeno je zamenik predsednika vodeće političke stranke, s tim što je ta funkcija „zamrznuta“ (šta god to znači).

Uzvišeni ideali vladavine prava neguju se i ostvaruju u ustanovama koje se bave pravom kao što su pravni fakulteti. Dobar primer vladavine prava na srpski način su nedavno usvojene „neznatne“ izmene i dopune nastavnog plana na Pravnom fakultetu u Beogradu, koje su izazvale tektonske poremećaje sa cunamijem u nastavnom procesu. Najgore su prošli studenti, kojima je režim studija promenjen u hodu, pa su, između ostalog, obavezni da polažu ispit iz predmeta koji nikad nisu slušali (!), dok s druge strane, neke ispite koje su već položili, studenti ne mogu da računaju u bodove za upis naredne godine (?). U ovoj pometnji, uvođeni su novi predmeti bez silabusa i akreditacije, obavezni predmeti s prve godine osvanuli su kao opcioni na četvrtoj, a broj dopunskih ispita na nekim master kursevima dva puta je veći od broja ispita na samom kursu. Šlag na ovu nastavnu tortu predstavlja predmet na prvoj godini koji ima sedam časova nedeljno i studentu daje 11 poena, dok drugi predmet na istoj godini ima šest časova nedeljno i studentu daje 12 poena (dobro ste pročitali).

Ima toga još: na primer, za šefa katedre bira se neko ko godinama ne dolazi na sednice, a za njegovog zamenika neko ko ne predaje nijedan predmet sa te katedre; za upravnike pojedinih programa biraju se oni koji do sada te programe nisu uspeli da dovedu u red; kod izbora asistenata prednost se najčešće daje onim kandidatima koji tu prednost nemaju po osnovu zakona itd. Krunski argument u ovim situacijama glasi: zakon svakako treba poštovati, ali u ovom slučaju „mi smo to drugačije izglasali“. Posebna zanimljivost je da su neki „uvaženi“ profesori godinama držali predavanja i ispite, iako je Sud časti Univerziteta ad nominam (znači imenom i prezimenom) utvrdio „da ne zaslužuju da budu članovi akademske zajednice“.

U praktičnom smislu, poseban primer vladavine prava na srpski način je Zakon o upravnim sporovima (ZUS). U odeljku o vladavini prava u Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2012. godinu, izričito piše (str. 10): „Zakon o upravnim sporovima i dalje nije u potpunosti usaglašen sa evropskim standardima u sudskom preispitivanju upravnih akata.“ Ista formulacija u vezi ovog zakona bila je sadržana i u prethodnom Izveštaju EU. Međutim, ove konstatacije Evropske komisije ne predstavljaju smetnju autoru stručnog komentara ovog zakona (Z. Tomić) da bez nekog skrupula piše kako je ovaj zakon „savremen propis“ usklađen sa evropskim standardima „kako sa stanovišta Evropske konvencije o ljudskim pravima, tako i odgovarajućih preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope“ (koje se odnose na upravni spor). Može se reći, da vladavina prava na srpski način ovde dostiže svoj vrhunac: ono što je objektivno, uopšte nije važno, a i činjenice nisu bitne.

Autor je profesor na Pravnom fakultetu