Kad oni rastu, sve raste

To, međutim, nit je uvek tačno nit je sasvim tačno. Evo meni je, recimo, baš zanimljivo što naš premijer uporno ponavlja da plate i penzije neće biti smanjivane jer bi, navodno, takav rez automatski izazvao dalji privredni pad. Odnosno, smanjila bi se lična potrošnja, znači manje bi se kupovale razne robe, a to bi povratno uticalo na dalji pad njihove proizvodnje. I naravno, sledi propast. Mada je Cvetkovićev izbor za premijera slavljen, pre svega, zbog njegove apolitičnosti (stručnjak, naime), Cvetković je i politički sve manje nevešt. Sem što je neki dan direktno istakao zasluge (svoje) Demokratske stranke za očekivano ukidanje viza, ponavljanjem rečenice o platama i penzijama, Cvetković sabira značajne zasluge u političkom marketingu, ali najneobičnije populističke vrste. Narod naglas sve najgore misli o političarima, ali ko ovakvim vestima ne bi poverovao? Kad Cvetković kaže: plate i penzije se neće smanjivati, on misli na one plate koje država isplaćuje onima kojima je premijer neposredno ili posredno šef, a narod misli na sve plate. I ako je Cvetkovićevo obrazloženje razloga za održavanje plata iz njegove nadležnosti tačno, možda se narodu i posreći. Jer Cvetković uzima svima nama (PDV, porez na plate, porez na dobit naših poslodavaca itd) i daje državnim službenicima, onda oni kupuju robu koju mi proizvodimo, pa onda i mi dobijemo plate… Ukoliko bi te pare odmah ostale onima koji proizvode i njihovim poslodavcima, dakle privatnom sektoru, on bi više investirao iz vlastitih izvora, a manje se zaduživao, što bi robu činilo jeftinijom, plate bi u privatnom sektoru moguće je porasle, pa ne bi četvrtina mladih u Srbiji čežnjivo gledala ka radnom mestu kod poslodavca Cvetkovića… jer je on ovog trenutka najbolji poslodavac.

Zanimljivo je da hrvatska vlada kroz hrvatski sabor upravo gura smanjivanje plata u državnom sektoru, a zasad i samo privilegovanih penzija. Ne znaju šta rade. Tako im i treba kad nemaju Mirka. Premijeru Cvetkoviću zasad je javno replicirao samo guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić. On misli da privrednom rastu ne manjka lične potrošnje nego investicione. Sem što stalno ponavljaju da javnu potrošnju treba smanjiti, ekonomisti se nisu naročito bavili premijerovom antikriznom platformom zasnovanom na očuvanju državnih plata i penzija. Analiza strukture potrošnje kako državnih službenika u širem smislu tako i penzionera bila bi možda od koristi za bolje razumevanje ove tačke premijerovog programa. Ali dotle još nismo stigli. Sad se baš bavimo naknadnom analizom uticaja omiljenih donacija na odnos prema radu i privređivanju, pa time i rast, kao i analizom sumanuto-neodržive strukture BDP. Što je možebiti malo kasno, ali je takođe sasvim neophodno.

STANOVI: Mediji su objavili da će država nastaviti da se bavi stanogradnjom. Za dobro svih nas, naravno. Što bi, da ne dužim, trebalo sprečiti po svaku cenu. Država će, naime, da se odrekne budžetskih prihoda kako bi za prodaju obezbedila stanove po ceni od oko 700 evra za kvadrat. Što bi valjda trebalo da izazove snižavanje cena stanova na kompletnom tržištu. Ne zna se ko će imati pravo da ovakve stanove kupuje. Ali sigurno neće biti slobodno prodavani na tržištu nego po kriterijumu koji će utvrditi opet država. Što je siguran recept za korupciju. Navodno su zasad sigurno zainteresovani državni službenici. Naravno, za stanove. Da podvučem, država se stanogradnjom bavila i do sada. Preko raznih državnih institucija. Ni dosad se nije tačno znalo ko ima pravo na kupovinu stanova po povlašćenoj ceni, a bar u Beogradu i na povlašćenim mestima. S obzirom na informacije koje vidim strašno prokaženim novinarima daju sami političari, a naročito kad odu sa vlasti, ovi se stanovi dele stranačkim i drugim prijateljima („Čim je došao novi šef starom je rekao: da odmah otkažeš one ugovore o prodaji stanova ovim tvojima, imam i ja drugova i prijatelja“), a ovi ih onda preprodaju. Još nisam do kraja pročitala izveštaj o budžetu za 2007. godinu, a bilo bi zanimljivo da vidimo o koliko se stanova radi i koliko se stanova prodatih, recimo, 2007. godine i danas nalazi u vlasništvu onih koji su ih prvobitno kupili.

P.S. Iz G17 plus su nam poručili: ukoliko hitno ne bude usvojen njihov Zakon o informisanju, biće izbora. E pa, i da zanemarim da zloupotrebe medija nema bez političara, da su medije lepo upotrebljavali i ovi političari kojima to sada smeta, da im nije smetalo deset godina što neke gazde nisu ni plate ni doprinose plaćale novinarima sve dok nisu nagazili na političare, sve to da zanemarim, samo ova rečenica svedoči da izbora i treba da bude.