Kad političar obuče uniformu

Do sada su najveće oduševljenje prema uniformama pokazivala deca, odrastajući uz omiljene junake crtaća i filmova. Ima i onih kojima je ovaj odevni predmet fetiš i budi raznorazne fantazije.

Nedavno održana vežba „Sistem 2021“ pokazala nam je spremnost službi za vanredne situacije, ali i nove uniforme za političare. Makar kod onih koji su ih tog dana obukli.

Među njima su bili niški funkcioneri. Tog petka su premijerno, kao na modnoj reviji, prodefilovali u novoj odeći gradonačelnica i pojedini većnici i pomoćnici, članovi niškog gradskog Štaba za vanredne situacije.

To je prva garnitura naprednjaka koji upravljaju gradom, koja je prošetala ovu odevnu kombinaciju, iako Pravilnik o uniformama civilne zaštite postoji još od 2013. godine.

Prethodna veća to nisu obezbedila ni za četiri pune godine mandata, ali je zato ova gradska vlada koju vodi Dragana Sotirovski za svega godinu i po dana nabavila uniforme.

Kako, kad, gde i o čijem trošku, ostaje nepoznanica. Baš kao što je i nepoznanica da li su ispoštovani svi propisi o uniformama iz pomenutog Pravilnika.

Sama činjenica da se za tako kratko vreme na čelu grada, pored svih problema, mislilo i o uniformama, puno govori o poimanju funkcije i politike onih koji su na izborima 2020. dobili poverenje građana.

Od svih gradova na jugu jedino su niški političari bili uniformisani, iako su recimo u Pirotu i Leskovcu gradonačelnici više godina na funkcijama i mogli su do sada da izrade više setova uniformi. Ali nisu.

Bili su u košuljama i sakoima. Nije bio uniformisan ni gradonačelnik Kragujevca, dok je prvi čovek Novog Sada nosio jaknu sa grbom grada.

Punu opremu, sa čizmama, pantalonama vojničkog kroja i neku vrstu vojničkih jakni sa sve zastavom i prezimenom imali su samo gradonačelnica Sotirovski i njeni saradnici.

Uniforma – od kuvarske do policijske, pre svega pokazuje određenu vrstu autoriteta, pored zaštitnog, higijenskog ili nekog drugog aspekta u zavisnosti od profesije.

Ona bi, pored autoriteta, trebalo da stvori i neko poverenje, ali i poštovanje prema onome ko je nosi.

I tu dolazimo do odgovora, zašto je baš ova odevna kombinacija draga političarima.

Zato i ne treba da čudi što je Aleksandar Vulin još od Kancelarije za KiM, gde je po funkciji bio direktor, počeo da izmišlja raznorazne uniforme, u narodu nazvane „vulinke“.

Na kraju mu je pošlo za rukom da rukovodi tzv. ministarstvima sile, pa je kao ministar odbrane nosio uniformu iako nije služio vojsku. Uniformisao se mnogo pre 15-dnevnog vojničkog kursa.

Sada je, kao prvi čovek MUP-a, u plavim policijskim bluzama.

I gradonačelnica Niša voli uniformisanje, pa je tako mnogi pamte sa fotografije koja je kružila društvenim mrežama gde je ogrnuta plaštom, kako je sama rekla, lože templara, dok joj je mač nad glavom.

Još na početku pandemije bila je jedna od retkih koji su na sastancima lokalnog kriznog štaba nosili masku u bojama srpske zastave.

U ovom slučaju se ne radi ni o dečijim maštarijama, ni (verovatno) o fetišu, već o najčistijem političkom populizmu.

Uniforma mu dođe kao koristan alat za prkupljanje određenih političkih poena, ali i ispravljanje i popravljanje slike koja je stvorena u „civilki“.

To su činili mnoge poznate svetske autokrate i lideri, ali je razlika u odnosu na ove naše što su oni na vlast došli iz vojske, revolucije ili posle ratova, pa su svoje epolete ranije zaslužili i zadužili.

Samo svi oni uporno zaboravljaju onu narodnu da „odelo ne čini čoveka“, pa makar ono bilo i uniforma. Dela, a ne odela.

Dela u Nišu su takva da su oni kojima je uniforma obaveza, policija i Komunalna milicija, „obezglavljeni“ i nemaju načelnike već neko vreme.

To u gradskoj vlasti nikog posebno ne tangira, jer se valjda vode maksimom – nema veze što nema načelnika dok ima nas koji oblačimo uniforme.

Autor je novinar iz Niša.