Kad Poljska traži odštetu i od Rusije i od Nemačke

Poređajmo redom neosporne činjenice: Savremena Poljska nastaje posle Prvog svetskog rata. Imala je krhku demokratiju i čak diktaturu pod maršalom Pilsudskim koji je uspevao da balansira između Nemačke na zapadu i SSSR na istoku. Godine 1939. Hitler je zatražio da mu Poljska preda „koridor“ odn. pojas širine desetak kilometara zemljišta oko grada Danciga (Gdanjska) kako bi se teritorijalno povezao središnji deo Nemačke sa na istoku isturenom Istočnom Pruskom (danas Kalinjingradska oblast, deo Rusije).

Pre toga je srušena međunarodna uprava nad Dancigom koju je vršilo Društvo naroda. Još pre toga Poljska je učestvovala u podeli teritorija bivše Čehoslovačke koju je marta 1939. godine okupirao Treći Rajh. Poljska je anektirala grad i oblast Tješin (Ćešin). Time su postali saučesnici nacističke agresije.

Kada je Hitler zatražio da mu predaju jedan neznatan komad zemlje kako bi mogao da nesmetano prebacuje trupe na istok u nameravanom napadu na SSSR, vlada u Varšavi je ovo odbila. Bila je u tome podgovarana od strane Londona i Pariza koji su obećali zaštitu. Uoči napada na Poljsku, u Moskvi je krajem avgusta potpisan „Pakt o nenapadanju“ između Nemačke i SSSR-a.

Pakt je tajnim dodatkom predvideo da Poljska bude okupirana i podeljena između dve sile, što se i dogodilo septembra 1939. godine. Onaj deo koji je okupirao Sovjetski Savez do danas je delom u Ukrajini a delom u Belorusiji. Kada je rat završen 1945. godine, Poljska se blagodareći oslobodilačkoj Sovjetskoj armiji proširila na račun Nemačke na zapad.

To je bilo sa jedne strane kompenzovanje gubitaka na istoku a sa druge kažnjavanje Nemačke i Nemaca. Što čini oko trećinu današnje Poljske. Ti krajevi su inače bili nesumnjivo nemački po svom etničkom sastavu i bili su u sastavu Nemačke pre početka nacističke agresije. To su ujedno i bogati industrijski krajevi.

Iz njih je ne 1945. već juna 1946. godine po naredbi sovjetsko-poljskih vlasti proterano celokupno nemačko stanovništvo u jednom danu. Na dati znak imali su da se okupe na zbornim mestima i krenu dalje. Mogli su da ponesu samo ono što bi im stalo u dve ruke. Sva nepokretna imovina im je zaplenjena. Nisu vratili, niti su dobili obeštećenje, čak ni izvinjenje posle toliko godina.

No dobro, to bismo mogli smatrati kao „opravdanu odmazdu“ (ako tako nešto sa moralnog stanovišta postoji). Pet i po godina nacističke okupacije nad Poljskom i Poljacima bilo je strašno, jezivo, okrutno.

Ipak, dobar broj Poljaka je podržavao istrebljivanje Jevreja koje ni sami nikada nisu cenili i trpeli. Za Hajnriha Himlera, šefa zloglasne nacističke državne bezbednosti kao i za ostale naciste, Poljaci su bili manje vredni ljudi i oni su među njima tragali za „rasno čistim“ germanskim tipovima, naročito su decu sa takvim odlikama oduzimali od roditelja i slali ih u Rajh kod porodica na usvajanje i vaspitavanje u nemačkom duhu. (O ovom dvadesetovekovnom „danku u krvi“ i o projektu Lebensborn, videti Marc Hillel, U ime rase, Zagreb 1976.)

Prema teorijama, starijim od nacizma koje datiraju od 19. veka u delima nemačkih antropologa i etnologa, Nemci su u prošlosti bili potisnuti od mase doseljenih Slovena (Poljaka), vremenom su se asimilovali, napustili svoj jezik i zaboravili na korene.

Oni se prepoznaju kako po morfološkim i fiziognomatskim odlikama tako i po karakteru i inteligenciji jer su lepši, naočitiji, u svakom smislu bolji i vredniji od slovenskih Poljaka.

Trebalo je, shodno jednoj Himlerovoj direktivi, postići da bude fizički uništena sva poljska inteligencija (obrazovani slojevi), ne dozvoliti Poljacima (osim onim koji su zapravo po krvi Nemci) da se školuju više od četiri razreda škole, da nemački savladaju rudimentarno koliko im treba za obavljanje poljoprivrednih, radničkih i zanatskih poslova, vaspitati ih da poštuju svoje germansko-arijevske gospodare i budu im odani i verni, da se prema njima odnose sa dubokim strahopočitanijem, da budu skromni, časni i pošteni trudbenici zahvalni svojim gazdama koji će ih pošteno plaćati. Katolička vera, iako su nacisti načelno bili protiv hrišćanstva u bilo kom obliku, biće im tolerisana.

Bez obzira na karakter boljševičkog režima u Moskvi koji je bio grozan, Poljaci bi morali odati dužno priznanje SSSR-u i Staljinu jer bez njegove pobede danas ne bi bilo ni Poljske niti Poljaka.

Delom bi se asimilovali delom bi postali robovska bezoblična masa bez autohtone svesti. To izgleda tamo niko neće da zna. To neće da znaju najpre njihove obrazovane elite koje vladaju i formiraju svest kod pučanstva. Oni koje su nacisti stremili da likvidiraju, da ne postoje.

Ako već govore o obeštećenju onda zašto im ne bi Ukrajina vratila teritoriju Lavovske oblasti koju je dobila sovjetskom agresijom 1939. godine? A zašto Poljska ne bi Nemačkoj vratila teritorije pripojene 1945. godine kad je to dobijeno pobedom mrskih Rusa? Da li u Poljskoj pamte kako su u godinama vojne hunte generala Jaruzelskog građani SR Nemačke prikupljali novac za hranu i lekove gladnim Poljacima? Potomcima onih koji su prognali na milione njihovih sunarodnika? I do danas neće ni simbolično da izraze kajanje i saučešće.

I danas mrze Nemce ali mrze i Ruse. Niko im nije dobar, verovatno cene samo sebe. Ali, u poslednjih desetak godina ne vole ni EU. Ni EU ne valja. Poljska vlada masovno podržana od javnosti nije htela da se solidariše sa velikim zemljama EU oko prihvatanja migranata tokom krize.

Kažu, neće da naude svojoj visokoj katoličkoj i evropskoj kulturi. A zar jedna Francuska nije mnogo više i evropska pa i katolička uprkos svoj sekularizaciji i ateizaciji? Gajeći prezir spram degenerisane zapadne Evrope, poljska vlada iz „bankomata“ evropskih fondova uredno povlači pare. (Stvarno su budale ti birokrati u Briselu.)

Ovo razmišljanje o nacionalnoj naduvenosti, neskromnosti i nezahvalnosti kako političkih i intelektualnih elita tako i naroda ne treba dovoditi u vezu sa današnjim ratom koji Rusija vodi u Ukrajini, ovaj članak nije pisan kao podrška današnjoj politici Rusije, naprosto treba odvojiti prošle događaje od sadašnjih te priznati svakome ono što je dobro učinio kada je učinio a osuditi ga ako danas loše čini.

Autor je književnik 

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.