Kad porastem biću Tole, a ne Nole

Iako se nisam selio iz Beograda, živeo sam u pet različitih država. Sve se na planeti promenilo i menja.

Promenio se čak i položaj zvezda u svemiru. Samo se u Srbiji ništa ne menja.

Prave se novi ustavi, da bi sve ostalo isto i da bi ljudima vladali oni isti. Donose se novi zakoni koji ne važe za vlastodršce a oni, kad im zagusti, izmišljaju unutrašnje i spoljne neprijatelje. Ne libe se ni da građane gurnu i u ratnu pogibiju. Rođen sam, i po svemu sudeći, umreću u diktaturi i totalitarizmu.

Ipak za ovih deset godina neograničene vladavine Aleksandra Vučića, najboljeg učenika ratnog zločinca Hulje Šešelja, život u Srbiji je izgubio smisao i ne može se porediti ni sa jednim prethodnim režimom.

Kuda idu naprednjačke „divlje svinje“ najbolje se videlo pre mnogo godina po grafitima na zgradama srpskih gradova: „Kad porastem biću Tole a ne Nole“ (Tomislav Tole Karadžić je počasni predsednik FSS).

Mladi su dakle prvi ukapirali namere Vučićeve vlasti. Srbija je pod naprednjacima postala jedna velika krčma na Ibarskoj magistrali, pravi teatar apsurda.

U toj krčmi se besomučno zadužuje, pije i troši opljačkani novac. Beskrajna verbalna agresija čini da reči gube smisao. Brblja se i propoveda o svemu i svačemu, samo ne o tome kako osloboditi Republiku u zarobljenoj državi.

Huliganski svemoćnik na čelu Srbije, tu jadnu stvarnost, preko većine medija predstavlja kao „raj na zemlji“ i „zlatno doba“ države i nacije. Za njega ne postoje skandalozne i šokantne kriminalne epizode sledbenika, očigledne izmišljotine i laži tabloidnih medija, nepodnošljivo širenje mržnje i šovinizma, kao i otvorena pljačka svih prirodnih i državnih resursa. Za njega i njegove sve je proleće, cveće i ptice.

U tom mehuru iluzija u kome živi sa svim pravima i bez ikakve odgovornosti, on ne vidi stvarnost „spoljašnjeg“ sveta.

Kao bivši vojnik navijačke paravojske kriminalca Arkana, do danas nije uspeo da se otrgne fragilnim osećanjima i kompleksima iz tog doba. Čitav svoj radni vek živi u politici i od politike, a ostao je emocionalno nedozreo, neobrazovan, nesposoban i nemoćan da građanima pruži kakvo takvo suvislo objašnjenje o bilo čemu.

Stalno ponavlja „Ne dam Srbiju“ i „Živela Srbija“. Govoreći da voli Srbiju, da je od nje napravio „ekonomskog tigra“ na Balkanu, on zapravo govori o sebi jer se poistovetio sa državom i pljačkom svega postojećeg. Okružio se kriminalcima, poltronima i mediokritetima i nema savetnika koji bi ga upozorio na to koliki mu je domet.

Za osnovno pravilo života, izabrao je isključivo zloupotrebu vlasti, pre svega privatizacijom Parlamenta i Vlade, sudstva, medija i svih ministarstava sile i prisile. Od kako je na vlasti surovo se poigrava sa ljudskim sudbinama, kao i sa sudbinom društva i države.

Doveo je društvo u stanje kada ništa nije tako bezvredno kao ljudski život i kada je bolje biti Tole nego Nole.

Anestezirao je građane lažima, jer što kaže Hana Arent, laži ne služe da narod u njih poveruje, nego da ne veruje ni u šta. Narodu tada nije samo oduzet kapacitet za akciju već i kapacitet da misli i sudi. Takvom narodu možete da radite šta hoćete. Zato većina Srba danas živi kao da su mrtvi.

Uz pomoć laži stvorio je najkorumpiraniju i najprimitivniju zajednicu koja se može zamisliti. Sveopštom korupcijom i kriminalom do kraja je realizovao kriminalnu prvobitnu akumulaciju kapitala, koju je započeo Slobodan Milošević.

I sada, taj nepomenik ćuranske oholosti, u ulozi neprikosnovenog „Šefa“ želi da napravi pokret za odbranu, ne države koju je uništio, već tog kapitala, opljačkanog i akumuliranog ratnim profiterstvom i otetog od ojađenih građana.

Uništitelj demokratije dakle, pod paravanom politike i navodnom borbom za odbranu neodbranjivog Kosova, hoće da izbegne odgovornost i legalizuje temeljnu pljačku i uništavanje države Srbije.

To se ne može i neće sprečiti nikakvim izborima. Jedini način je da se uvede prinudna uprava ili formira vlada nacionalnog spasa, koja će ljudima, koji su Srbiju doveli do društvenog i ekonomskog kraha, zabraniti da se dalje bave javnim poslovima. Jednom rečju ili prinudna uprava ili nestanak Srbije.

Najbitnije je međutim da kad samodržac ode s vlasti, ne dođe do divlje reakcije i još većeg haosa.

Trezvena politika prinudne uprave, to je obaveza nekorumpiranih političkih faktora, ako takvi u Srbiji još postoje. U svakom slučaju Srbija je po ko zna koji put u svojoj istoriji, pred hamletovskim pitanjem: „Biti ili ne biti?“

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.