Kad predsednik države na korupciju kaže: „Pa šta?“

Nakon izbora, gospodin Jelko Kacin je kao funkcioner EU za Balkan održao sastanak sa članovima Saveta za borbu protiv korupcije, interesovalo ga je naše mišljene da li će, s obzirom na navedeni slogan, borba protiv korupcije biti uspešnija. Mi, članovi Saveta, mislili smo da će biti uspešnija, verovali smo izbornom sloganu.

Danas, nakon osam godina, nijedan izveštaj tela EU koja se bave korupcijom nije bio pozitivan, naprotiv, u svim dokumentima EU konstatuje se da je Srbija jedna od najkorumpiranijih zemalja u Evropi, sa čime se u potpunosti slaže i Savet.

U skladu sa Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije Savet je zadužen za praćenje rezultata sprovođenja Strategije i Akcionog plana u borbi protiv korupcije zbog čega je za ovih osam godina Savet uradio oko 40 izveštaja.

U svakom izveštaju dato je više preporuka, međutim, vlast nije izvršila nijednu preporuku kao što nije izvršila ni preporuke date od strane EU, na osnovu čega Savet zaključuje da kod nas nema borbe protiv korupcije i da, ako se ovako nastavi, Srbija ne može izaći iz okvira jedne od najkorumpiranijih zemalja u Evropi.

S obzirom da postoji više vrsta korupcija, Savet je iz obrađenih slučajeva utvrdio da se kod nas procesuira sitna korupcija, data u vidu mita pojedincima (lekarima, profesorima, itd.) u malim iznosima, ali da se slučajevi velike sistemske korupcije sa enormnim iznosima ne utvrđuju, niti se procesuiraju, jer u njima učestvuju političari koji stvaraju sistem koji omogućava korupciju.

U omogućavanju korupcije učestvuju sve tri grane vlasti, zakonodavna vlast donosi zakone koji u sebi sadrže koruptivne, nejasne i nepotpune odredbe, izvršna vlast primenjuje i prilagođava zakone političarima, članovima njihovih porodica, prijateljima i svim drugim  moćnicima iz vlasti i vladajućih partija i na kraju pravosudna vlast, koja se bira od strane političara, koja nije samostalna i nezavisna, koja nema organe gonjenja, jer  policija i tužilaštvo kao organi gonjenja rade samo ono za šta dobiju nalog od vlasti.

Naša država nema samostalan i nezavisan Ustavni sud. Sudije našeg Ustavnog suda koje nemaju ozbiljno radno iskustvo i sudijski staž biraju političari. Savet je analizirao broj izgubljenih sporova pred sudom u Strazburu, kojima su prethodile odluke Ustavnog suda i utvrdio: da je u periodu od dve godine (od 2016. do 2018. godine), u sporovima koji su meritorno rešeni (sporovi u kojima nisu odbačene tužbe kao nedozvoljene), od 58 sporova izgubljeno 56, a dobijena samo dva).

U svim svojim izveštajima Savet je pisao o osnovama sistemske korupcije i aferama koje nikada neće biti predmet procesuiranja, jer vlast to ne želi i sprečava svim sredstvima.

Ovde će se samo spomenuti osnovni razlozi i oblasti koji utiču na omogućavanje korupcije, a to su: nevladavina prava; nepostojanje delotvornih, slobodnih i nezavisnih institucija, naročito organa pravosuđa i medija; nepostojanje kontole na svim nivoima vlasti; u svim oblastima postoji partijsko zapošljavanje u svim državnim organima od portira pa do rukovodilaca.

Savet je pratio slučajeve korupcije političara, ministara, članova njihovih porodica, njihovih prijatelja, čelnika vladajućih stranaka.

Kada se ima u vidu položaj tih ljudi u nedemokratskoj zemlji i zemlji bez vladavine prava kakvom je zvanično proglašena i naša zemlja od strane Fridom hausa (Freedom House), onda je jasno o kakvoj enormnoj korupciji se radi, o tome da je veoma teško utvrditi, jer u njoj učestvuju sve tri grane vlasti.

Naime, u najnovijem izveštaju „Države u tranziciji“, organizacije Fridom haus (Freedom House, FH) koja se bavi ljudskim pravima i promovisanjem demokratije u svetu, Srbija je izgubila epitet „delimično konsolidovanih demokratija“ već se vratila korak unazad u grupu tranzicionih odnosno, „hibridnih režima“, što podrazumeva države u kojima su demokratske institucije krhke i u kojima postoje značajni izazovi u odbrani političkih prava i građanskih sloboda. Prvi put od 2003. godine, Srbija više nije u kategoriji demokratija među zemljama u tranzitu“.

Istraživački novinari su utvrdili da je muž ministarke pravde u kratkom periodu učestvovao na velikom broju tendera raspisanim od strane državnih organa i preduzeća  i da je do 2020. godine na tim tenderima zarada bila oko 27 miliona evra, a da je samo u aprilu 2020. godine vrednost sklopljenih ugovora iznosila oko tri miliona evra u poslovima zdravstva.

Ne ulazeći u dokazivanje da li su tenderi zakonito raspisani, ili namešteni, ili učesnici nacrtani, ili drugi učesnici onemogućeni da učestvuju na tim tenderima, treba konstatovati da je zakonom predviđeno da u javnim nabavkama ne treba primenjivati zakonski postupak ako je država u opasnosti.

Kada se u jednoj zemlji proglasi neustavno vanredno stanje od strane nenadležnih organa, onda država može za sve nabavke da izbegne postupak javnih nabavki i da omogući enormne zarade za određena lica povezana sa političarima.

Ministarka pravde je izjavila da nije povezana sa firmom svoga muža, što je verovatno tačno, i da je Agencija za borbu protiv korupcije zaključila da ona nije vršila korupciju, međutim, ono što ministarka ne može osporiti je to da ona sa mužem ostvaruje zajedničku tekovinu i bez obzira na to što nije povezana sa njegovom firmom, ona ima veze sa svojim mužem kome daje informacije i vrši uticaje na ministarstva sa kojima je njen muž bio u poslovnim odnosima.

Ministarki se ne može verovati na časnu reč da se njen muž nije koristio njenim informacijama i uticajem da bi ostvario 27 miliona evra, samo tri miliona evra u aprilu.

Strategijom za borbu protiv korupcije Ministarstvo pravde i Agencija za borbu protiv korupcije imenovani su za organe za borbu protiv korupcije.

U zemlji u kojoj nema demokratije, vladavine prava, u kojoj se zapošljavanje vrši prema partijskoj pripadnosti to nisu tela koja se bore protiv korupcije, nego su tela za skrivanje sistemske korupcije koju vrše političari pod maskom antikorupcije.

Kada se zna da je direktor Agencije za borbu protiv korupcije bio donator vladajuće stranke u izbornom procesu vlasti i da nema nikakvog staža u poslovima korupcije, proizlazi da je kandidovan i izabran za ovo mesto da bi skrivao korupciju političara.

Postojanje korupcije informacijama i uticajima je veoma teško utvrditi kada se radi o korupciji u okviru rodbinskih veza, ali to ne znači da ne treba ispitivati ponašanje političara i dozvoliti im da ostvaruju enormna sredstva, što znači treba pooštriti odgovornost političara, a naročito ministra pravde.

Ministar unutrašnjih poslova je ovlašćen da daje dozvole za trgovinu oružjem. Otac ministra je dobio dozvolu za trgovinu oružjem koja se inače po pravilu teško dobija jer se radi o jednom od najprofitabilnijih poslova zajedno sa trgovinom narkoticima.

Zahvaljujući dozvoli, otac ministra je kupovao oružje od Krušika, državnog javnog preduzeća, po privilegovanim cenama i isto je prodavao na tržištu oružja po tržišnim cenama, između kojih je veoma velika razlika.

Postavlja se pitanje da li je zahvaljujući uticaju ministra, dozvolom i informacijama koje je dobijao od njega, ocu ministra omogućeno da ostvari enormnu zaradu na štetu Krušika.

Savet smatra da je iz činjenice dobijanja dozvole i nabavke oružja od državne firme po privilegovanim cenama ostvaren politički uticaj, što predstavlja korupciju informacijama i uticajem koja mora biti sankcionisana.

Kada predsednik države kaže „pa šta“ ako je ministar dao dozvolu za trgovinu oružjem firmi sa kojom je u vezi njegov otac; ako je ta firma nabavljala oružje od javnog državnog preduzeća po privilegovanim cenama; ako je prodajom po tržišnim cenama firma oca ministra ostvarila enormnu dobit na štetu Krušika; ako je policija držala nezakonito u pritvoru uzbunjivača da bi se sakrila korupcija ministra i njegove porodice, onda predsednika države s obzirom na predizborni slogan treba pitati da li je to za njega ,,Nulta tolerancija na korupciju“ ili je to korupcija koja mora biti kažnjiva.

Autorka je članica Saveta za borbu protiv korupcije