Kad se vlast razboli od „slasti“

Ali, nijedna vlast ne može da bude večna, jer se, zbog dugog i prevelikog uživanja u slasti, kad-tad, „razboli“, pa je tada više okrenuta sebi i svojim potrebama, a manje ka zadovoljavanju opštedruštvenih interesa i potreba, praveći očigledne gafove u vođenju spoljne i unutrašnje politike. To je faza kada vlast, u permanentnoj kampanji koju vodi, koristi nedemokratska i prljava sredstava političke borbe u cilju potpunog diskreditovanja neistomišljenika i političkih protivnika, ali i faza kada princip smenljivosti vlasti nužno dolazi do izražaja.

U kojoj fazi pomenute „bolesti“ se danas nalazi aktuelna vlast, najbolje se može videti, pored ostalog, u gušenju svakog oblika opoziciono-kritičkog mišljenja i karikiranju rezultata svoje sedmogodišnje vladavine. Najviši funkcioneri vladajuće strukture godinama praktikuju rigoroznu satanizaciju političke opozicije, lepeći joj etiketu „predstavnici bivšeg režima koji su uništili Srbiju“, iako je ona, najvećim delom, izvršila organizacione i kadrovske promene, priznajući greške svojih prethodnika. Ne pokazujući nikakvu spremnost da predstavnike opozicionih stranaka tretiraju kao političke protivnike, a ne kao neprijatelje, funkcioneri vladajuće strukture, a posebno predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, javno upućuju najgore kvalifikacije i uvrede opozicionim liderima (lopovi, lopuže, kriminalci, izdajnici, strani plaćenici…), ali bez krivičnih prijava i procesuiranja, što izaziva veliku sumnju u istinitost takvih optužbi i kvalifikacija.

Takvim svojim odnosom prema opoziciji, predstavnici vladajuće strukture, pre svega, funkcioneri SNS, kao dominantne političke stranke, uspeli su da u biračkom telu stvore privid kako u zemlji ne postoji politička snaga koja bi ih zamenila! Zbog toga, neki od njih, ispunjeni narcisoidnim osećanjem, ne pokazuju nikakvu spremnost da se, zbog učinjenih grešaka, samovoljno povuku sa funkcija koje imaju, kao što je to slučaj u razvijenim demokratijama. Na primer, zar nije bilo normalno i jedino moralno da Milan Krkobabić, predsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije, pri donošenju Zakona o umanjenju penzija, podnese ostavku na položaj ministra u Vladi Srbije!? Slično bi se moglo reći i za neke druge ministre i funkcionere, uključujući i Aleksandra Vučića, jer postoje brojni primeri propusta i grešaka, a posebno kršenja Ustava, zbog kojih bi takav moralni čin bilo normalno očekivati, sa motivacijom da se to nikad ne ponovi!

Vladajuća struktura konstantno podgrejava lažne nade građanima Srbije da dolazi „zlatno doba“, iako ne čini nikakve konkretne poteze u cilju iskorenjivanja siromaštva i poboljšanja životnog standarda većine građana Srbije. Naravno, ako vladajuća struktura ne učini radikalni zaokret u pogledu načina svog političkog delovanja i ponašanja (što je malo verovatno), učiniće to neka druga vlast, koja će biti spremna i sposobna da učvrsti demokratski oblik vladavine i uspostavi normalno uređenu državu. Nije nerealno očekivati da će takvu vlast iznedriti aktuelni građanski protesti „1 od 5 miliona“ koji se mesecima održavaju jednom nedeljno u više od 45 gradova Srbije, ističući konkretne zahteve (ostavka predsednika Republike, poštovanje ustavnih i zakonskih odredbi o podeli vlasti, o jačanju institucija pravne države, korupciji, slobodi medija, slobodi misli i izražavanja, itd.). Polazeći od zahteva građanskih protesta, a imajući u vidu rezerve protestanata prema pojedinim opozicionim liderima, opoziciji ne preostaje ništa drugo osim da snažno podrži građanske proteste i učini svoj doprinos da učesnici protesta, sinergijom svojih najprihvatljivijih stavova i zahteva, jasno formulišu svoju političku orijentaciju.

Autor je redovni profesor univerziteta