Kad se vojni rok u Srbiju vrati

Da li smo zaboravili krvava nasleđa vojnog roka? Naravno da jesmo. Ali ne brinite, predsednik Aleksandar Vučić se pobrinuo da nam ponovo uvali ovu prelepu avanturu zarad sopstvenih političkih poena.

Jer, ko ne bi želeo ponovno iskusiti osećaj kada ti neko određuje šta ćeš nositi, kada ćeš jesti i koliko ćeš spavati?

Tamo ćete naučiti da spremaš krevet, kažu džangrizavi matorci, pošto kod kuće to roditelji ne mogu da urade.

Ali hajde da zaronimo dublje u ovu vojničku paradu.

Sećate se dobrih starih vremena pod vođstvom Slobodana Miloševića, kada smo imali vojni rok i svi smo bili srećni i zadovoljni?

Naravno, osim onih koji su bili prisilno regrutovani.

Ali ko mari za to? Nacionalizam je u modi, zar ne? Važnije je poginuti za sopstvenu državu i otići u carstvo nebesko, nego živeti u miru i spokoju.

Nema veze što poličari u odelima i manijaci u mantijama nemaju nameru da proliju kap znoji za taj Viši Cilj, ali će svakako da prosipaju tuđu krv.

Ne smemo da zaboravimo kako se iza mitomanijske priče o Košarama, zapravo, krije gomila žrtvovanih mladića, takoreći dece.

Čitava intelektualna elita, propagandna mašinerija zajedno sa Srpskom pravoslavnom crkvom napravila je od te ubijene mladosti najvišu instancu patriotizma. Nema ničega veličanstvenog u poginuću za parče zemlje, lagali su nas decenijama.

Vraćanje vojnog roka ne može a da ne izazove strepnju u okolnim zemljama, štaviše, posebno onima koje su bile žrtve velikosrpske agresije tokom devedesetih.

Jer, to je kao da vadimo prašnjavi stari album sa sličicama zločina, pokazujući svetu kako smo nekad bili šampioni nasilja. Ali ne brinite, vojni rok će nas sigurno vratiti u ta slavna vremena. Jer šta bi bilo bolje od podsećanja na tragedije i ratne zločine?

I da, setimo se i dvojice mladih gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića ubijenih u Topčideru.

Samo su „nešto“ videli, niko ne zna šta, ali nije bitno, jer to je vojska.

Šta se desi u vojsci, ostaje u vojsci. Samo što priča o njihovom ubistvu postaje simbol duboko ukorenjene veze između kriminala, bezbednosnih struktura, ratnih zločinaca i političkog establišmenta.

Da ne spominjemo šta je sve vojska zajedno sa policijskim i paravojnim snagama činila tokom devedesetih godina.

Od Vukovara i Srebrenice, pa sve do Batajnice, ostali su krvavi tragovi naše armije, koji su nakon toga, uz malo više truda i napora, postali skoro pa herojski činovi podneti za našu svesrpsku otadžbinu.

Zato povratak vojnog roka nije samo puko podsećanje na neka stara vremena; to je i otvaranje Pandorine kutije za produbljivanje šešeljevskih poriva.

Nostalgija za nekakvim imaginarnim „zlatnim vremenima“ postaje opravdanje za stvaranje novih krugova pakla.

Ionako Srbija definitivno liči na ultimativni spektakl strave & užasa; u njoj kao da se non-stop istorija ponavlja na najmračniji mogući način.

Prošlost je uvek prisutna, ne želimo da je se otrgnemo, a vojni rok nam je prilika da je doživimo ponovo, sada u HD rezoluciji i sa visokokvalitenim zvukom ratnih bubnjeva u pozadini. Ipak je 21. vek.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.