Kad Šešelj smrša

Mladi levičari su, na neodređeno vreme, odustali od učešća u protestima. Liga socijaldemokrata Vojvodine i Vojvođanska partija su potpisale sporazum, za koji su rekli da je početak stvaranja Vojvođanskog fronta. Stranački lideri su počeli da govore na protestima. Sergej Trifunović je u Novom Sadu najavio neophodnost borbe protiv „otcepljenja Vojvodine“.

Ovih nekoliko događaja učinili su da crvena linija koja deli opoziciju na njene prirodne celine postane očigledna. Ideja „opozicije u jednoj kolini“ se postupno i nepovratno – raspada. Šta će to značiti za proteste?

Ono što se na protestima „1 od 5 miliona“ u početku manifestovalo samo uklanjanjem „nepodobnih transparenata i zastava“, postepeno je poprimilo obrise suštinskog nezadovoljstva dela protestanata i organizacija ka kojima oni gravitiraju. Mada su se učesnici protesta, u većini gradova, postepeno navikavali na različitost transparenata i zastava, uvek iznova ističući da je najvažnije „da ovaj ode“, istupi opozicionih lidera u vezi sa Kosovom, Evropskom unijom, pitanjem istorijske revizije fašizma u Srbiji i slično, počeli su da stvaraju pukotine koje su iz nedelje u nedelju bivale sve veće. Među učesnicima protesta, još uvek nesvesnih dubine razdora, kružio je komentar: „Sve što mi uspemo da uradimo u četvrtak, petak i subotu, oni rasture u ponedeljak, utorak i sredu.“ No, šala je dosta brzo ustupila šaljivo mesto strahu. Istinskom strahu opozicionih lidera od „nejedinstva“, odnosno od (samo)organizovanja onih kojima su ideje važnije od parole „svi, svi, svi“. I, takođe istinskom, strahu građana koji već nedeljama šetaju – da će se protesti raspasti.

Građanski front želi da kapitalizuje nezadovoljstvo dela protestanata jer nije realno očekivati da će svi građani koji su protiv aktuelnog režima na izborima pristati da glasaju za SZS. Građanski front će tako, ako uspe da se definitivno formira, izgradi svoju infrastrukturu i pozicionira se na celoj teritoriji Srbije, moći da izvede na izbore i deo građanske Srbije, koja ni na predstojećim izborima zapravo ne bi imala za koga da glasa.

Ipak, ostaju pitanja od kojih zavisi izborna pobeda nad Vučićevim režimom.

Jedno od takvih pitanja je to što ni Savez za Srbiju, a u ovom momentu – ni Građanski front, ništa ne nude Vojvodini. Kroz politiku ignorisanja „pitanja Vojvodine“, oni ostaju na istim pozicijama kao i aktuelni režim. Stoga je sasvim očekivano da, nakon par decenija oklevanja, autohtoni vojvođanski politički subjekti počnu da se udružuju. Sporazum između Lige socijaldemokrata Vojvodine i Vojvođanske partije počeo je da se nazire još pre par meseci, kroz njihova zajednička saopštenja za javnost. NJihov sporazum je očekivan politički gest, jer se radi o strankama čiji programi su veoma slični sa razlikama koje se odnose na taktiku i intenzitet borbe za Vojvodinu i odnos prema režimu Aleksandra Vučića. Vojvođanski klub, koji je bio inicijator „objedinjavanja svih vojvođanskih snaga“, za sada se drži po strani, mada se iz njihovih saopštenja može zaključiti da je za njih Vojvođanski front „na ledu“ sve dok među budućim članicama ima onih koje su u koaliciji sa režimom. Čini se da Vojvođanski klub u tome nije usamljen, što znači da se u dogledno vreme (kada i ukoliko se te prepreke uklone) može očekivati stvarno objedinjavanje većeg broja manjinskih stranaka i pokreta, kao i nevladinih organizacija.

Svesno izostavljeno pitanje je i Sandžak, koji nijedna opoziciona grupacija ne pominje, zato što ne želi da ga vidi. Pri tome, prevazilaženje razlika i objedinjavanje svih regionalnih političkih subjekata, koje je u Vojvodini moguće, u Sandžaku – nije. S druge strane, ako „beogradska opozicija“ prepusti Sandžak samom sebi, ponoviće istu grešku, koju je pravila svaka vlast i svaka opozicija – gurnuće Sandžak u još dublju izolaciju i primorati njihove predstavnike da za republičke izbore idu sa kime budu mogli, a ne sa kime bi želeli.

Pre prvomartovskog protesta u Novom Sadu činilo se da Savez za Srbiju, u datim okolnostima, ima dve opcije. Prva bi bila da prihvate činjenicu da postoji značajan deo građana, koji su protiv Vučićevog režima, ali u SZS ne vide svoje predstavnike. U tom slučaju, ostajalo bi im da osmisle kako će sa tim novim grupacijama sarađivati. Time bi Savez za Srbiju izneo prvi konkretan dokaz da se razlikuju od režima, jer bi pokazali da umeju da poštuju različitost i da priznaju pravo na drugačije mišljenje! Druga opcija bi bila da nastave sa politikom „ko nije sa nama, protiv nas je; ko nije sa nama, podržava režim“, što bi moglo naneti veću štetu samom SZS nego onima čije grupisanje ne odobravaju.

Međutim, prvomartovski protest u Novom Sadu se desio. Sergej Trifunović je upozorio javnost da ne obraća dovoljnu pažnju na jedan od najvažnijih problema – otcepljenje Vojvodine! Strastveno je, pri tome, najavio da možemo očekivati da u Vojvodinu „umarširaju okupacione trupe“, sa Nenadom Čankom na čelu („Ako se o tome toliko priča, znači da je to u planu“). „Smrdljivim separatistima“ je poručio: „Ovo je srpska Atina, đubradi. Ovo je Srpska Atina, govna jedna.“ Upozorio je i studente da dok oni „jedu šnicle iz menze, u Vojvodini se već 29 godina širi zlo koje mutira kao ajfon“. Na stranu njegov rečnik i krajnje nekulturne i prostačke uvrede na račun Nenada Čanka i „separatista“, Sergej je ovim istupom pokazao da ne zna ni kada, ni gde je u Novom Sadu bila jogurt revolucija, ali je razotkrio i nekoliko bitnijih stvari.

Šta je, u stvari, rekao Sergej Trifunović? Ako iz njegovog govora izostavimo psovke i prevedemo ga na jezik pristojnog sveta, rekao je da autonomaši pripremaju okupaciju i otcepljenje Vojvodine. Pošto Nenad Čanak i LSV spadaju u „klasične autonomaše“, a Trifunović ih je proglasio separatistima, dosta je logično pretpostaviti da su još gori od Čanka oni koji se zalažu za federalizaciju Srbije i Vojvodinu Republiku (u okviru federalizovane Srbije). To znači da su i svi ti „imenom nepomenuti“, kao Vojvođanski klub i Vojvođanska partija, svrstani u „otcepljivače Vojvodine“, „smrdljive separatiste“, „govna“ i „đubrad“, kojima je Trifunović zapretio vršenjem (velike) nužde u „usta fašistička“. Uz sve te ogavnosti, ostaje nejasno: odakle bi te snage umarširale, da bi se mogle smatrati okupacionim, pošto se radi o građanima Vojvodine koji u njoj žive.

Trifunović je, de facto, upozorio na mogućnost još jednog rata, ovog puta rata protiv separatista iz Vojvodine. Da li je to pokušaj da se demonizuje Vojvođanski front u formiranju? U skladu sa običajima na zaprljanoj srpskoj političkoj sceni to bi značilo da „beogradska opozicija“ vidi u Vojvođanskom frontu ozbiljnu konkurenciju. Ali, biće vrlo loše ako počnu da ponavljanju Trifunovićeve reči da „nije Vučić najveći problem“, jer ljudima koji već nedeljama protestuju Vučić JESTE najveći problem. Sergej Trifunović je time postao još jedan ratnohuškački političar, koji izmišlja državne neprijatelje, neprijatelje naroda i slično, kako bi stvorio utisak o neophodnosti „zbijanja nacionalnih redova“. To se može posmatrati kao neuk, populistički govor, čoveka koji nije vičan politici. Ali, nije ovo Sergeju prvi put. Kao što se između puno psovki Vedrane Rudan i te kako može naslutiti njen humanizam i nepokoreni duh, tako se i između svih Sergejevih prostakluka i te kako da naslutiti neodgovorna glad za aplauzima, zbog kojih je spreman i da izjednači fašiste i antifašiste, huška na rat i konflikte (kažu da je „pobednički komentar na FB“ na njegov govor u Novom Sadu „Šešelj smršao“).

Ostaju tri pitanja, od kojih zavisi i kako će izgledati budući protesti.

Prvo je: Da li će se organizatori protesta ograditi od govora Sergeja Trifunovića u Novom Sadu i uputiti izvinjenje svima koji se bore za veću autonomiju Vojvodine?

Drugo je: Ima li na protestima mesta za sve građane i građanke koji su protiv režima Aleksandra Vučića i onoga što on simbolizuje, ili samo za one koji su saglasni sa stavovima SZS i PSG?

Treće je: Zašto bi nam čovek kao Sergej Trifunović trebao u opoziciji, kad takvog već imamo na vlasti?

Autorka je predsednica Vojvođanskog kluba