Kad sistemi poriču stvarnost – masovna psihologija narcizma

Nauka je identifikovala tri ključna obrasca manipulacije: gaslighting (sistematsko ubeđivanje žrtve da je njena percepcija stvarnosti pogrešna, kao kad nam kažu da „samo tu nadstrešnicu nismo renovirali. Zašto? Ne znam“), ghosting (naglo prekidanje svake komunikacije kao oblik kažnjavanja, kao kad sistem prestane da odgovara na pitanja o odgovornosti), i benching (držanje nekoga „u neizvesnosti“, kao kad nam kažu da će istraga utvrditi krivce, ali da moramo da budemo strpljivi).

Postoje i tri načina da se ubije istina, kaže psihologija. Prvi je da se izmisli alternativna priča – recimo da je Tito kriv za pad nadstrešnice. Drugi je da se diskredituju oni koji postavljaju pitanja – pa tako postanemo lešinari i hijene kad god otvorimo usta. Treći je najjednostavniji – samo poričeš ono što svi vide, kao kad sistem kaže da nije video ono što smo svi videli.

Ove tehnike manipulacije istinom detaljno je opisala Mari-Frans Irigoan u svojoj studiji o moralnom zlostavljanju, pokazujući kako se individualni obrasci gaslightinga preslikavaju na institucionalnu ravan. Ono što počinje kao pojedinačni čin poricanja stvarnosti, završava kao sistemski mehanizam održavanja moći.

Kako dalje objašnjava Andrew Brown u svojoj analizi organizacionog narcizma, ovo nije individualna patologija već sistemska – kada čitava organizacija (recimo, politička stranka) postane „posvećena legitimizaciji svog identiteta kroz atribute koje tvrdi da ima, umesto kroz odgovornost prema javnosti.“ To je stanje u kom čitav sistem postaje opsednut sopstvenim imidžom umesto odgovornošću prema građanima. Kao kad sistem počne da veruje u sopstvenu nepogrešivost više nego u gravitaciju.

Mari-Frans Irigoan, proučavajući moralno zlostavljanje, pokazuje da se sve svodi na potrebu sistema za „apsolutnom moći i nekažnjivošću.“ Nije dovoljno da te ućutkaju – moraju da te ubede da nisi ni imao pravo glasa. Nije dovoljno da ignorišu tvoju tugu – moraju da te ubede da si monstrum i hijena što uopšte tuguješ.

U takvim sistemima, gaslighting nije individualna patologija, već institucionalni mehanizam. To je kao masovna proizvodnja sumnje. Prvo te nateraju da posumnjaš u sopstvene oči – možda stvarno nisi video ono što misliš da jesi. Onda te nateraju da posumnjaš u sopstveno srce – možda stvarno jesi lešinar. I na kraju, nateraju te da posumnjaš u sopstveni razum – možda je normalno da zgrade same od sebe padaju u 21. veku.

Psihijatri Otto Kernberg i Heinz Kohut, pioniri u proučavanju narcizma, pokazali su da pravi narcisi čine manje od 1% populacije, ali njihov uticaj može da otruje čitave sisteme. Kao kad jedna kap mastila oboji čitavu čašu vode. Samo što ovde nije reč o mastilu, već o institucionalnoj laži koja se širi našim venama, koja nam truje sposobnost da verujemo sopstvenim očima.

To je ta perverzna logika institucionalnog narcizma – nije važno šta se desilo, važno je samo kako će sistem izgledati u toj priči. Čak i kad padne nadstrešnica, važnije je održati iluziju nepobedivosti sistema i njegovoj nepogrešivosti nego sprečiti nove tragedije. Jer priznati grešku značilo bi priznati da sistem nije savršen. A to je jedina jeres koju narcistički sistem ne može da oprosti.

A mi? Mi smo samo publika koja treba da aplaudira sistemu koji je sam sebe proglasio nepobedivim. Ako zaplačemo za mrtvima – lešinari smo. Ako postavimo pitanje – izdajnici smo. Ako kažemo istinu – hoćemo njihove glave. U svetu institucionalnog narcizma svaka empatija je izdaja, svako pitanje je smrtonosni napad, svaka istina je zavera iza leđa savršenog, nepobedivog sistema.

I tako sedimo, zbunjeni pred sopstvenim suzama. Kao kolektivna žrtva u toksičnoj „ljubavnoj“ vezi sa sistemom koji nam govori da nismo videli ono što smo videli, da nismo čuli ono što smo čuli, da nismo osetili ono što smo osetili. Sistem koji očekuje da verujemo njemu više nego sopstvenim očima, da verujemo njegovoj verziji stvarnosti više nego betonu koji je pao na naše glave.

A nadstrešnica? Ona bi i dalje ležala onde gde je pala, da je nisu hitno uklonili. Nepobediva u svojoj konkretnosti. Kao tragični spomenik svim istinama koje je sistem pokušao da ubije, svim stvarnostima koje je pokušao da porekne, svim žrtvama – i onim pod betonom, i onim koje još uvek pokušavaju da veruju svojim očima. Možda je baš zato tako hitno uklonjena? Jer na kraju dana, beton ne mari za narcističke sisteme. Gravitacija ne mari za institucionalne laži. Smrt ne mari za političke spin doktore.

Autor je psiholog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.