Kad su se sastali hrvatski i srbijanski premijer?

Dok se oni tako grle uz ničim izazvanu muzičku, i još nerazumniju, novinarsku pratnju, između Srbije i Hrvatske, već decenijama, leži gomila nerešenih problema koji otežavaju svakodnevni život i državnim službama i samim građanima. I umesto da se, na korist svih, na dnevnoj bazi sastaju Mirko Cvetković i Jadranka Kosor, vajkao se tadašnji visoki državni funkcioner, beskorisno se grle, slikaju i novinarsku branšu zabavljaju Tadić i Josipović. Da ne okolišim: Srbija i Hrvatska ni 20 godina posle jugoslovenskih ratnih sukoba nisu rešile pitanje izbeglica i sad su zajedno sa, tim odugovlačenjem posebno pogođenom, Bosnom i Hercegovinom nedavno odlučile – obaviće to do 2017.godine. Nije konačno rešeno ni pitanje penzija Srba doseljenih iz Hrvatske u Srbiju, nisu rešena ni ključna imovinska pitanja, pa su Srbija i Hrvatska izvesno vreme, neki tvrde dok su hrvatske firme kupovale preduzeća po Srbiji, jedna drugoj priznavale uzajamnost u sticanju vlasništva nad nekretninama, ta je uzajamnost odnedavno, a na štetu građana koji sve više stupaju u međusobne veze najbliskijih vrsta, ukinuta. Zatim preduzeća iz Srbije ne mogu da koriste imovinu u Hrvatskoj čiji su vlasnici, a ni blizu nije razrešenje sukcesionih finansijskih pitanja u koja spadaju i likvidacije ili stečajevi mešovitih banaka bivše Jugoslavije u inostranstvu, dok se rešenje graničnih pitanja i ne nazire…Premijeri država koje nisu u ratu, a imaju toliko otvorenih praktičnih problema, nepotrebno i nedobronamerno zatrpanih politikom, trebalo bi da se sastaju na mesečnoj bazi. Kad su se poslednji put sastali jedan hrvatski i jedan srbijanski premijer?

STICAJ SREĆNIH OKOLNOSTI: Da je bivši državni funkcioner s pravom „nagazio“ novinarsku branšu meni se ukazalo tek sada. Ako se ne računa počasno nebo, nema Tadića među predsedničkim zvezdama, ali trend se nastavlja. Sad smo obnevideli od razmene šiljatih ljubaznosti između istog hrvatskog predsednika Ive Josipovića i novog srbijanskog predsednika Tomislava Nikolića. S tim što je, da budemo pošteni, Josipović razočarao više nego Nikolić, jer se od Josipovića očekivalo mnogo bolje nego što je pokazao i gotovo sramotnim rizikovanjem i inače krhkog položaja Srba u Hrvatskoj u nedopustivo ličnim razlozima motivisanom varničenju sa Miloradom Pupovcem, dok se Tomislav Nikolić, da opet budemo pošteni, pokazao boljim nego što se to od njega očekivalo. S tim što Josipović, kad god povodom susedskih odnosa otvori usta, na brigu ima preostale Srbe u Hrvatskoj, koji, slutim, ne bi ni voleli da o njima otvoreno brine Srbija, a osetljivost čijeg je položaja potvrdio svojim televizijskim istupom gradonačelnik Splita Željko Kerum, koji je skandalozno amnestiran kao obična budala. Nikolić na brigu ima Srbe doseljene iz Hrvatske u Srbiju, čiju preostalu ogorčenost ne bi ni po koju cenu trebalo podržavati, i još podsticati, jer to ni Srbiji nije u interesu, i Hrvate u Srbiji, čiji položaj nije ni blizu tako ranjiv kakav je položaj Srba u Hrvatskoj, mada se sa tim ne bi složio Tomislav Žigmanov, jedan od vodećih hrvatskih intelektualaca u Srbiji sudeći po njegovom, iz nerazumljivih razloga prećutanom, pismu objavljenom u Danasu, a podstaknutom, po meni, baš nepriličnim slučajem. Utoliko nepriličnijim što Olivera Dulića, ni pre ni danas, niko u Srbiji nije gledao ni doživljavao kroz hrvatsku nacionalnost, niti je njegov aktuelni slučaj doživljavan kao hrvatski slučaj. Sem ako ima nešto veoma važno, i veoma skriveno, što ja ne znam. Dakle, postoji preka potreba, istina veća sa strane Beograda, nego sa strane Zagreba, da se srbijanski i hrvatski premijer sastaju što češće.To što rešavanje mnogih od napred nabrojanih problema blokira upravo Hrvatska, može biti objašnjenje za iznenađujuće neprijatan prikaz beogradskog interesa za te sastanke na Hrvatskoj televiziji, prilično na silu u istom prilogu povezan sa nezadovoljstvom Sarajeva zbog posete srbijanskog predsednika i pemijera Banjaluci. Jer, izvinite, kakve veze imaju uskraćene, a radom stečene, penzije sa viđenjem bilo kakvih, pa i najgorih, sukoba iz prošlosti? I dakle, novinari bi zaista trebalo malo više da rade, a mnogo manje da samo prenose gromoglasne izjave, koje ne služe ničemu drugom do lečenju najtamnijih frustracija jednog ili drugog naroda pogotovo kad dolaze od predsednika čija je nadležnost srećom, a u slučaju Tomislava Nikolića i njegovim očitim srećnim opredeljenjem, mnogo bliža nadležnostima engleske kraljice nego američkog predsednika. A premijeri da rade ono što im je posao kako bi ljudi mogli nesmetano da putuju, rade i zarađuju, žene se i udaju, prodaju i kupuju, a ono što su kupili i koriste.