Kad više nema nade, jedino što imamo je nada

Zaboravite sve što vam je poznato o nezamislivom bogatstvu naših funkcionera i luksuzu u kom žive i obratite pažnju na temelj ove vlasti, ali i svake druge autokratije od kad je sveta i veka – siromaštvo.

Bilo da govorimo o terenskim aktivistima ili onima koji rade za pultovima ove stranke, uvek na istom zadatku – prikupljanju sigurnih glasova i saučestvovanju u masovnoj obmani stanovništva u Srbiji, pažljivije posmatranje otkriće vam više od bilo kog medija. Iako u državi u kojoj svetski poznat genetičar trpi pritiske zbog političkog delovanja nije teško zamisliti doktora nauka za pijačnom tezgom, snežno bele SNS jakne daleko su češće pokušaj skrivanja beznađa onih partijskih kadrova koji će od partije videti samo mukotrpan i slabo plaćen fizički rad. Posmatranje ovih SNS aktivista otkriće vam ilustracije za svaki poražavajući statistički podatak i svako demografsko istraživanje.

Vučić dobro zna da ne postoje ljudi koji bi spontano došli da slušaju beskonačni niz neretko kontradiktornih i besmislenih floskula kojim nas zasipa sa skupocenih bina. Da nije tako, bilo bi dovoljno obaveštenje a autobusi i dnevnice, pritisci i pretnje onima koji primaju plate od države – bili bi suvišni. Umesto toga, horde ovih izmučenih ljudi se uteruju u autobuse i za dnevnicu, ali neretko i pod čistom pretnjom, od njih se pravi deo scenografije za Pinkove/RTS informativne programe i predizborne spotove.

Nepismenost, neobrazovanost i neinformisanost nikada nisu bile prepreka za razumevanje sopstvenih interesa. Kao racionalna bića, uprkos svemu, uvek ćemo umeti da prepoznamo delovanje od kog imamo nešto i damo mu prednost u odnosu na delovanje u kom smo na gubitku bilo čega.  Isto umeju da prepoznaju i mala deca pre nego što nauče i da govore. Nijedna autokratija u istoriji nije se temeljila na obožavanju nepismenih masa, već na obespravljenosti i siromaštvu. U siromaštvu postajemo jednaki – sve naše međusobne razlike postaju beznačajne i vraćamo se u primalno stanje u kom je jedino važno da se opstane.

Sve što vam bude otkrilo posmatranje, dokazuju istraživanja o siromaštvu u Srbiji. Procenat ekstremno siromašnih decenijama je stabilan i oko 7%, dok se oko 30% stanovništva, bez obzira na radni status i prihode, nalazi se u riziku od siromaštva i po tom riziku Srbija je prva u Evropi. Skoro polovina građana Srbije jedva uspeva da pokrije osnovne životne troškove. U praksi ovo znači da većina građana Srbije uz velika odricanja mora pažljivo da planira potrošnju kako bi dostigla minimum životnog standarda. Pola miliona ljudi u Srbiji koji živi u ekstremnom siromaštvu, gotovo 300 000 njih koji se hrane u javnim kuhinjama i dobija novčanu socijalnu pomoć. Sve ovo nedavnu izjavu premijerke Srbije Ane Brnabić da je u Srbiji ekstremno siromaštvo iskorenjeno čini ne samo neistinom, već i vrhunskim cinizmom.

U tim okolnostima jedina moguća politička opcija je populističko-autokratski režim kakav i imamo. Problemi koje generiše siromaštvo nisu problemi koji mogu da čekaju rezultate čak ni kratkoročnih razvojnih strategija. Ti problemi su trenutni, oni su problemi 1. septembra u kom roditelji, iako zaposleni, ne uspevaju da obezbede deci knjige i opremu za novu školsku godinu; To nisu problemi izbora destinacije za odmor, već problemi opomene pred isključenje električne energije, telefona, blokade računa, kreditno zaduženje bez izgleda da će biti „rešeno“; To su problemi praznih frižidera, štednje na hrani i zanemarivanja sopstvenog zdravlja. Trenutno rešenje tih problema je dnevnica za botovanje, paket osnovnih životnih namirnica, najava mogućeg zaposlenja i stabilnijih prihoda, eventualno rešavanje radnog statusa. U takvim okolnostima korupcija visokih funkcionera, kontradikcije u njihovim izjavama i „tetke iz Kanade“ nisu od značaja. To je politika kojom niko nema volje i snage da se bavi, luksuz koji za većinu stanovništva u Srbiji predstavlja gubitak u igri sa rizikom od apsolutnog siromaštva. Siromaštvo u Srbiji je merna jedinica topljenja moralnog koda. To je iskušenje kom će samo fanatici, potencijalni heroji moći da odole, a to nikada neće moći da budu svi.

Zato idući put kad vidite sendvičare, botove, aktiviste, oni koji saginju glavu i kojima je slomljena kičma, posmatrajte ih i razmislite o njihovim ličnim istorijama. Svako od njih biće prizma kroz koju se prelama poslednjih par decenija života u Srbiji. Ti ljudi nisu neinformisani i u zabludama samo zbog toga što su naši mediji cenzurisani i pretvoreni u propagandna glasila SNS-a – već zbog toga što žele da veruju da se neko zapravo bavi rešavanjem njihovih problema. Nazivam to paradoksom nade. Kad više nema nade – jedino što postoji je upravo nada. Polje na kom bi trebalo da se vodi borba sa ovim režimom nije polje koje crta SNS – polje podele na nas i njih u kome smo neki mi upravo oni koji predstavljaju pretnju i koji će prvom prilikom surovo da se osvete upravo njima. Front ove bitke treba da bude ponavljanje očiglednog – mi nemamo lošu vlast zato što smo siromašni, već smo siromašni zato što imamo lošu vlast. Nijedna od te dve stvari, ni siromaštvo ni loša vlast, nisu usud protiv kog se ne može.