Kada beda zakuca na vrata

A kada je to počelo? Počelo je kada smo bez ikakve rezerve odbacili „truli“ samoupravni sistem, u kome je čovek bio najveća vrednost i prihvatili neoliberalistički koncept, u kome su profit i tržište trebali da budu regulatori svih tokova, ne samo u ekonomiji, već u svim drugim delatnostima, pa i u porodici. Taj koncept je proterao socijalne radnike iz preduzeća, pod izgovorom da ona treba da se bave osnovnom delatnošću a ne socijalnim radom i socijalnom politikom na mikro nivou, a buduće korisnike je uputio u centre za socijalni rad koji ni materijalno, ni prostorno, ni kadrovski nisu u mogućnosti da apsorbuju povećane potrebe potencijalnih korisnika.

Skoro sva preduzeća u društvenom vlasništvu imala su socijalne radnike, od kojih je većina imala visoko obrazovanje stečeno na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na smeru socijalna politika i socijalni rad, a nije bio ni mali broj onih preduzeća, koja su imala sužbe za psiho-socijalni rad, u kojoj su radili psiholozi, socijalni radnici, sociolozi, defektolozi a ponegde i doktori medicine rada, poput „Petrohemije“ iz Pančeva, koja je sedamdesetih godina prošlog veka bila jedno od najuspešnijih preduzeća u Jugoslaviji, za razliku od danas, kada bivši premijer i sadašnji predsednik Srbije „muku muči da je udomi“ nekom stranom vlasniku. Takve službe vršile su stručne procene kandidata koji su konkurisali za pojedina radna mesta, a komisije za prijem nisu mogle da „pređu“ preko te procene i izaberu kandidata koji nije dobio zeleno svetlo za prijem u radni odnos, posebno u preduzećima kao što je „Petrohemija“, gde bi svaki pogrešan izbor kandidata sa prikrivenim psihijatriskim bolestima mogao da prouzrokuje havarije neslućenih razmera, u kojiima bi stradali ne samo stanovnici Pančeva, već i deo Beograda.

Zaposleni su imali redovne zdravstvene preglede i psihološka testiranja, u zavisnosti da li rade u proizvodnji ili pratećim delatnostima, i to u specijalizovanim zdravstvenim ustanovama – medicinama rada. Svako narušeno zdravlje radnika evidentirano je i praćeno kroz vanredne lekarske preglede, a u preduzećima koja su imala službe za psiho-socijalni rad vođene su i socijalne karte, o kojima se danas u Srbiji uveliko priča, ali nema političke volje da se one uvedu za sve građane. Zaposleni čije je zdravlje bilo narušeno, posebno onih sa otežanim uslovima rada, premeštani su na lakša radna mesta, a ukoliko su ona bila slabije plaćena zadržavali su platu prethodnog radnog mesta, a imali su pravo da odlaze i na zdravstvene rehabilitacije o trošku firme i to u rehabilitacione centre banja prema vrsti oboljenja. Neka preduzeća omogućavala su zaposlenima da povedu i članove svoje porodice, s tim da za njih plate punu ili umanjenu cenu boravaka.

Ukoliko je zdravlje zaposlenih bilo trajnije narušeno, upućivani su na invalidske komisije Fonda PIO, ali sa detaljnom anamnezom, koja je obuhvatala i porodičnu anamnezu. Zaposleni, u većini preduzeća, nisu sami izlazili na invalidske komisije, već zajedno sa socijalnim radnicima, koji su, i ako nisu bili članovi invalidskih komisija, ravnopravno učestvovali u njihovoj proceni preostale radne sposobnosti, tako što su detalnjno iznosili ne samo njihov psihosocijalni status već i njihove porodice.

Porodica zaposlenog bila je u fokusu interesovanja preduzeća, jer se smatralo da on može da postigne punu produktivnost samo ukoliko je i ona zdrava. Svaki poremećaj u porodici, bilo zdravstveni, socijalni, obrazovni ili vaspitni nije samo evidentiran, već su se u njegovom rešavanju uključivali, ne samo stručni radnici, već i zaposleni iz njegovog neposrednog okruženja. Ako je zaposleni imao višečlanu porodicu, u kojoj je samo on radio, socijalni radnici su nastojali, uglavnom sa uspehom, da se u radni odnos u tom preduzeću primi i neko od njegovih članova, a ako je neki član imao problema sa slabim ocenama u školi ili u vaspitanju, sarađivali su sa obrazovnim i vaspitnim ustanovama u rešavanju tih problema.

Tadašnji Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, je „poznavao“ tri tipa invalidnosti: potpuni gubitak radne sposobnosi, što je značilo odlazak u invalidsku penziju, delimičan gubitak radne sposobnosti i rad sa skraćenim radnim vremenom i premeštaj na drugo radno mesto sa preostalom radnom sposobnošću.

Sistematsko nasilje u porodici je bila retkost, a supruge su i za samo jedan šamar od supružnika dolazile da ih prijave, ali ne u policiju, već kod socijalnih radnika u preduzeću. Uključivanjem stručnih službi u preduzeću u traženje uzroka takvog ponašanja zaposlenog u porodici, od kojih je ne tako retko bio i alkoholizam, zahtevalo je lečenje, ne samo zaposlenog koji pije, već i cele porodice, bez obzira što niko od njih nije pio, i tako se na vreme otklanjao uzrok za dublju patologiju u porodici. Psihosocijalni problemi zaposlenih i njihovih porodica bile su česte teme na seminarima i edukacijama stručnjaka koji su radili na ovim poslovima u preduzećima.

Danas svega toga nema. Radnici su ostali bez posla, a i oni koji ga imaju rade za male zarade i u stalnom su strahu da mogu da ga izgube. Prava zaposlenih su svakom izmenom Zakona o radu sve manja. Primanja većine nisu dovoljna ni za osnovne egzistencijalne potrebe porodice, pa se slobodno vreme sve više koristi za dodatne poslove na crno. Porodica je prepuštena samoj sebi, a država do sada nije ulagala u preventivu, koja zahteva jedan multidisciplinarni pristup porodici, u kome bi bili angažovani stručnjaci različitih profila. Takav pristup porodici košta, a država, bez obzira na suficit u budžetu, nije spremna da za to izdvoji sredstva. Lakše joj je da donosi zakone i podzakonska akta koja se više bave kurativom, a ne i da počne da radi na sistemskoj podršci porodici i otklanjanju uzroka koji dovode do njenog urušavanja.

Autor je diplomirani politikolog i novinar