Kada se veliki igraju rata

Odlazeći predsednik SAD Džozef Bajden iskoristio je priliku da, još dok je u Beloj kući pred primopredaju vlasti odradi neke oštre korake, znajući da Donald Tramp takvu politiku ne podržava i da je već najavio smanjenje pomoći Ukrajini.

Iako se Bajdenova administracija zvanično nije ni do juče oglasila, većina drugih članica NATO na neki način je pozdravila tu odluku, a Rusija je dočekala na nož, sa direktnim upozorenjem da će potencijalnu upotrebu američkog oružja smatrati objavom rata, i da će to značiti dalekosežne posledice sa mogućom svetskom eskalacijom sukoba.

Bajdenova odluka odgovor je na desetinu hiljada vojnika koje je Severna Koreja poslala da se bore na strani Rusije. Kim Džon Un odgovara tako što svoju vojsku priprema za rat.

Kina sve to gleda, osuđuje potez SAD i naziva ga „dolivanjem ulja na vatru“. Sada velike sile, u borbi za prevlast na toj ogromnoj svetskog geopolitičkoj sceni, vođene sopstvenim, na prvom mestu ekonomskim interesima koji običnom čoveku uglavnom kroz istoriju ostaju nikada do kraja otkriveni, sede kao za pokerskim stolom.

Gledaju se preko bačenih karata i međusobnih pretnji trećim svetskim ratom i nuklearnom katastrofom.

Za to vreme razni svetski i domaći znalci, analitičari i ostali kibiceri te partije, licitiraju da li tu neko blefira i šta će sa nama biti.

Prenose svetski mediji razna mišljenja: da je to očekivan potez, da će omogućiti prednost Ukrajini na bojnom polju, ali ništa više od toga… da je reakcija dobra ali zakasnela, i da neće dovesti do okončanja rata…da će se Rusija zadržati na pretnjama…a možda i neće.

U međuvremenu, one uređenije i „pametnije“, skandinavske zemlje, dele građanima brošure sa detaljnim uputstvima kako da se pripreme za rat, gde da se sakriju u slučaju nuklearne opasnosti, šta od namirnica da pripremaju.

Iako treba napomenuti da su takva uputstva u Norveškoj, Švedskoj ili Danskoj skoro ustaljena praksa brige o stanovništvu, sama pomisao na mogućnost upotrebe nuklearnog oružja pojedincu ledi krv u žilama.

Građani malih zemalja, poput naše, mogu samo da posmatraju i strahuju da će po ko zna koji put u istoriji biti kolateralna šteta obračuna velikih.

I da se pritom nadaju kakvom takvom razumu.

Kao da nam nije dovoljan ovaj domaći front, gde „mali čovek“ očajnički pokušava da od sile apsolutne vlasti na ulicama odbrani minimum osnovnih ljudskih prava, uključujući i ono na život.

Dok se tamne slutnje nadvijaju nad Evropom, mi smo još neoporavljeni od velike tragedije koja je odnela do sada 15 života, a koja je direktna posledica bahatosti u korupciji ogrezlih moćnika, „vođenih sopstvenim, na prvom mestu ekonomskim interesima“…Zvuči poznato?

Dok se veliki igraju, nama građanima, običnim smrtnicima, više sreće u sledećem deljenju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.