Kadrovski vojnici

Takođe, tim povodom se očekivalo zvanično državno priznanje značaja posla kojim se Zavod bavi, kao i afirmacija intelektualne svojine u kontekstu projekcije dugoročnog i održivog privrednog rasta Srbije.

Izostanak tih efekata ovog jubileja, i posebno upadljivo odsustvo predstavnika Vlade Republike Srbije među govornicima na zvaničnoj svečanoj akademiji održanoj 16. 11. 2015. u SANU, čak i za neupućenog u ovu situaciju predstavljaju signal da tu nešto nije u redu.

Politička korektnost i dužan obzir prema ljudima čine da je ponekad teško izgovoriti neprijatnu istinu koja je očigledna svakome, pa možda i onome koji je njome pogođen. Ovo nije članak o pojedincima, i molim unapred svakog ko se eventualno oseti povređen da mi oprosti, jer mi to nije bila namera. Ovo je članak o Zavodu za intelektualnu svojinu i odnosu države prema toj instituciji, koja je svoj jubilej dočekala u svojevrsnoj krizi izazvanoj neobjašnjivim kadrovskim rešenjem za mesto rukovodioca. Uvidevši svoju, malo je reći, kadrovsku grešku, Vlada Srbije toleriše stanje u kojem Zavodom rukovodi v. d. direktora kome je još pre skoro šest meseci istekao mandat. U takvom vakuumu svojih nadležnosti očekuje se da v. d. direktora bude domaćin visokim stranim gostima i dogovara s njima buduću saradnju. Otuda, jubilej je prošao kako je morao proći, ali ostaje pitanje šta dalje a, po mogućnosti, bez štete za Zavod i državu.

Kao čovek koji se preko 30 godina akademski bavi isključivo pravom intelektualne svojine i kao jedan od ranijih direktora ove institucije (sa kojom, inače, sarađujem skoro ceo svoj profesionalni vek) mogu da posvedočim da nju nijedna prethodna vlast nije tretirala kao politički osetljivu, te su na njeno čelo dolazili stručni ljudi, bilo iz reda zaposlenih u Zavodu, bilo sa univerziteta, bilo iz privrede. Na svom primeru mogu da dokažem da je direktor Zavoda moglo biti čak i lice koje nikad nije bilo član bilo koje političke partije. Sudeći prema poslednjoj smeni na čelu Zavoda, aktuelna vlast je, bojim se, zauzela stav da rukovodilac ipak mora biti „vojnik partije“, bez obzira na to što ga lična, a pogotovu stručna svojstva ne preporučuju za to mesto.

Pitanje odnosa između „političke podobnosti“ i stručnosti prilikom postavljanja ljudi na rukovodeća mesta je staro pitanje i svaka dalja rasprava o tome obiluje dobro poznatim opštim mestima koja ne vredi ponavljati. Razumljivo mi je da na funkcijama koje imaju uticaj na kreiranje ili sprovođenje politike svaka vlast želi da ima svog čoveka, makar bilo i stručnijih i spremnijih od njega. To lepo vidimo na primerima ministara. Istovremeno, to nikako ne znači da ministar mora biti neuspešan u stručnom delu posla, ako je u stanju da svojim ličnim kvalitetima mobiliše stručne ljudske resurse ministarstva i javnosti. Ostaje mi, međutim, nejasno šta hrani tu autodestruktivnu silu (nemar, sujeta, neznanje?) koja nagoni ovu vlast da se kompromituje lošim upravljanjem kadrovima u slučajevima gde nema (ili ne bi smelo da bude) ikakve političke kalkulacije, i na taj način urušava jednu važnu, kvalitetnu i dinamičnu stručnu instituciju, urušavajući time i sebe samu.

Bilo kako bilo, želim da poručim da je pravo intelektualne svojine materija koja je u visokoj meri standardizovana na međunarodnom nivou i da predstavlja polje delovanja profesionalaca. Nedavni neslavni primer političke intervencije u ovoj oblasti bio je kad se bivši ministar Mlađan Dinkić, pored ostalog, izborio za novelu Zakona o autorskom i srodnim pravima, kojom su zanatlije oslobođene obaveze plaćanja naknade za korišćenje muzike u svojim radnjama. Upozorenja Zavoda za intelektualnu svojinu i stručne javnosti da su te novele u suprotnosti sa međunarodnim obavezama koje Srbija ima na osnovu konvencija i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU nisu pomogla. Tek posle intervencije EU i SAD, u pripremi je nova revizija pomenutog zakona, kojom će Dinkićeva novela biti stavljena van snage.

Pribojavam se da aktuelno i neobjašnjivo nerešavanje pitanja rukovođenja Zavodom takođe vapi za nekom spoljnom intervencijom dozvanom od inostranih kompanija koje su nosioci prava industrijske svojine u Srbiji. Naime, opravdano je pitanje validnosti akata Zavoda sa potpisom v. d. direktora, koji zbog isteka mandata de iure nema ovlašćenje Vlade da zastupa Zavod. Svi mi koji smo daleko od struktura vlasti i partijskih kadrovskih kuhinja možemo samo da nagađamo koja to sila unutar sistema vlasti sprečava da se ovo pitanje reši u normalnoj proceduri i rokovima u skladu sa zakonom, već prizivamo tzv. spoljni faktor da uređuje našu kuću, čak i u onim pitanjima u kojima bi prosečan srpski domaćin znao šta treba da se uradi.

Poznato je da su kvalitetni kadrovi uslov za dugoročni uspeh svake vlasti. Ništa manje nije poznato da aktuelna vlast posebno kuburi s kadrovima i žali se što nema dovoljnu podršku intelektualaca. Biće, ipak, da čovek izvan dnevne politike, stručnjak u svojoj oblasti, sa životnim i radnim iskustvom i sklonošću za dobronamerno kritičko mišljenje, ima debeo razlog da bude razočaran i zabrinut kad vidi domet partijskog kadrovanja u oblasti koju poznaje.

Bez namere da dovedem u pitanje nadležnost Vlade da postavlja funkcionere državnih institucija, želim da podsetim na ustanovu konkursa (javnog ili internog), kao donedavno postojećeg načina za popunu radnog mesta direktora Zavoda za intelektualnu svojinu. Kandidat koji pobedi na konkursu prošao je bar psihološki i stručni test. Kao član takve konkursne komisije Službe za upravljanje kadrovima pre izvesnog broja godina, vodio sam ozbiljne razgovore s kandidatima i raspravljao o programima razvoja Zavoda, koje su oni pripremili. Zameniti osobu koja je na taj način postavljena za direktora osobom v. d. direktora na osnovu akta voluntarizma partijskog kadrovanja svakako nije poziv intelektualnoj eliti na saradnju. U ovim okolnostima, najdobronamernije pozivam onog u Vladi čiji se potpis nalazi na aktima kojima se imenuju funkcioneri, da porazgovara bar pet minuta sa ljudima koje imenuje, kako bi znao s kim ima posla.

Posle strpljivog čekanja da se zakonitim delovanjem institucija sistema sanira ovo neodrživo i po državu štetno stanje, zaključio sam da dalje javno ćutanje o ovome predstavlja negaciju političke korektnosti i direktno saučestvovanje u pokopavanju smisla odgovornog bavljenja bilo kojim ozbiljnim poslom u ovoj zemlji.

*Autor je redovni profesor Prava intelektualne svojine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu