Pre nekoliko meseci pisao sam o ovom problemu u Bloku 21 na Novom Beogradu („Kafe-prikolica u Bloku 21“, „Među nama“, 25. jul 2018. i „Čije su naše zelene površine?“, „Među nama“, 17. avgust 2018. godine).
Iako sam više puta prijavljivao ovaj problem nadležnima (čak su bile inspekcije na terenu), kafe-prikolica i dalje stoji na istom mestu. Da situacija bude još gora, ovaj montažno-demontažni objekat, koji je imao privremeno odobrenje do 1. novembra, a važeću registraciju do 23. novembra tekuće godine, postao je u međuvremenu pravo smetlište i mala deponija u ovom delu Bloka 21. Na taj način, ova javna zelena površina je dodatno degradirana i devastirana naočigled svih nas. Za tu degradaciju i devastaciju, naravno, nadležni odmahuju rukom i izbegavaju bilo kakvu odgovornost.
Zanimljivo je, takođe, kako stvari stoje, da ovaj privremeni objekat nije ni imao najverovatnije sve potrebne saglasnosti i dozvole, niti valjanu projektnu dokumentaciju. To potvrđuje upravo sama dokumentacija, koju je pridobila od strane nadležnih institucija jedna moja koleginica. Iz nje se vidi da je projekat rađen 8. avgusta, dakle dve nedelje nakon mog prvog teksta u „Politici“ o ovom problemu, a u kojem sam na samom kraju postavio pitanje da li ovaj „objekat“ ima sve potrebne papire. Paradoksalno, na naslovnoj strani kopije navodne projektne dokumentacije pojavljuje se i moja fotografija kafe-prikolice, koja je bila objavljena i potpisana u tom mom prvom tekstu u „Politici“ kao prateća ilustracija. Naravno, kolega iz Novog Sada, inače imalac licence Inženjerske komore Srbije, nije tražio moju saglasnost za predstavljanje svoje ne-arhitekture, što se u civilizovanom svetu smatra, u najmanju ruku, jednim neprimerenim oblikom ponašanja, te neprofesionalnim i neetičkim činom.
No, na stranu takvo ponašanje „kolege“, čiji projekat „patkaste arhitekture“ ne bi mogao da dobije ni prolaznu ocenu na iole ozbiljnijoj arhitektonskoj školi u svetu, ova zabrinjavajuća pojava otvara dva ključna pitanja za našu arhitektonsku profesiju. Prvo, sistem obrazovanja arhitekata, koji dozvoljava, svesno ili nesvesno, da ovakvi pojedinci završavaju Arhitektonske fakultete u Srbiji i stiču zvanje arhitekte. Drugo, sistem funkcionisanja arhitektonske profesije, gde se ovakve pojave ne sankcionišu i gotovo bespogovorno tolerišu, a koje neminovno degradiraju profesiju, ali i samu arhitekturu, koja je, u biti, najveća žrtva takvih „arhitekata“. Oba pitanja utiču na kvalitet naše arhitektonske prakse, koja je, čast izuzecima i retkim svetlim primerima, dotakla samo dno u svakom pogledu. Zbog takvih stvari i delanja nesavesnih pojedinaca, Beograd nam sve više izgleda na neku poludivlju kasabu pred Istambulom, nego na pravu evropsku metropolu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
